BOR, (G. Tončev Vasilić) – Rudari borske Jame Vasa Nestorović i Nebojša Mušić umesto da ovu, kao i onu prethodnu Novu godinu, dočekaju kao penzioneri i u krugu porodice, još uvek rade 700 metara ispod zemlje. Umorni su, osećaju se istrošeno, kažu obojica. I Nestorović i Mušić imaju sa beneficijama po 43 godine radnog staža, ali ne mogu u penziju jer nemaju 50 godina života.
-Zaposlio sam se davne 1982. godine. Radim kao VKV rudar i sa beneficijom 12/18 imam pune 43 godine radnog staža. Šta mi to vredi kad sam šezdeset peto godište i tek 2015. punim pedeset. Ne mogu u penziju, a osećam da ne mogu više ni dole. Umoran sam. Nije fer da nama koji radimo najteži posao zakon ne dozvoljava da se penzionišemo, iako ispunjavamo uslov po godinama radnog staža – priča Mušić.
Njegov kamarat Vasa je dve godine stariji i ove 2013. će, pored već odavno ispunjenog prvog, steći i drugi uslov. Proslaviće u maju 50. rođendan i, nakon toga će, kako kaže, konačno moći da se odmori i više posveti porodici. – Bez obzira na to što ću za par meseci po sili svih ovozemaljskih zakona otići u penziju, mislim da nije u redu da nam već dve godine razni ministri obećavaju da će promeniti taj zakon i pustiti nas da k’o ljudi odemo u zasluženu penziju. Treba da dođu mladi i jaki, oni su budućnost, a ne mi – rezignirano će Nestorović.
KANCELARIJA JE ELDORADO
Drugi problem koji donosi Zakon o penzijsko-invalidskom osiguranju potpuno je suprotan onome sa kojim se suočavaju rudari. On „kači“ poslodavca. –U „Jami“ imamo 65 ljudi iz administracije koji su stekli jedan od dva uslova za penziju, ali neće da odu dok ne ispune oba i to zakon dozvoljava. Njima je lepo, primaju platu koja je iznad basenskog proseka i ne žele da „padnu“ na penziju. Nuđeno im je čak da oslobode radno mesto i da, umesto njih, u neposrednu proizvodnju uđu njihova deca. Ni to ne žele. Sede tako po kancelarijama, rade onoliko koliko moraju i čekaju taj maksimum – muškarci 65, a žene 60 godina života”, kaže Ljubiša Miljković.
Inicijativa da se rudarima Srbije omogući penzionisanje sa navršenih 40 godina radnog staža, bez obzira na godine života, pokretana je u poslednje dve godine više puta. Rudari Bora, Majdanpeka i Resavice obraćali su se tim povodom nekoliko puta i Minstarstvu za rad i socijalnu politiku, ali uzalud. – To je najveći problem svih rudara i doživljavamo ga kao „nož u srce“. Taj zakon, ovakav kakav je, ukida rudarima nešto što su pošteno i s mukom zaradili i što nam, jednostavno, sleduje. Potire tu beneficiju koja nam je tako velikodušno data jer nam se, u stvari, onemogućava ostvarivanje prava na materijalnu sigurnost. Badava se nama u radnoj knjižici piše 18 umesto 12 meseci kad na kraju radnog veka dođemo do nepremostive prepreke koja se zove starosna granica. Desi se, zato, da mnogi od nas iskoriste pre pedesete onu drugu mogućnost i stignu do 45 godina staža, pa se tako penzionišu. Toga u razvijenim država nema, to je apsurd! U Australiji, recimo, rudar sa 20 kalendarskih godina provedenih na radu automatski ide u penziju. Kod nas, međutim, rudari treba da provedu najmanje 30 kalendarskih godina u rudniku da bi ispunili starosni uslov! – kaže predsednik Samostalnog sindikata Rudnika bakra Bor Ljubiša Miljković.
Generalni direktor Rudarsko-topioničarskog basena Bor Blagoje Spaskovski apsolutno podržava rudare i slaže se da su izmene i dopune Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju u tom pravcu neophodne. – Ako je opredeljenje Vlade Republike Srbije da, uz energetiku i poljoprivredu, ulaže i razvija rudarstvo, onda se moramo izjasniti i podržati rudare Bora, Majdanpeka, Resavice, Lecea i njihov zahtev da, nakon ispunjenja staža sa beneficijama, ne čekaju pedesetu da bi otišli u penziju. U suprotnom, beneficija ne znači ništa, gubi efekat i dodatno destimuliše mlade da se bave rudarstvom. Znači, javlja se kontrast. Samo podrškom za ovu izmenu zakona Srbija sa rudarstvom ide napred, a budućnost joj je upravo ta grana jer je uistinu bogata mineralnim resursima – kategoričan je Spaskovski.
