Radojko Đorđević Foto: Ist media
Ako bi se danas sproveo popis stanovnika Laznice koji žive u gradovima širom Evrope, taj broj višestruko bi bio veći od broja stanovnika koji danas žive u ovom lepom selu ušuškanom u kotilini, šest kilometara od Žagubice.
Okružuju ga brda Prislope i Kununa. U okolini sela, na brdu Čoka Rakita otkriveni su ostaci rudnika bakra iz doba Rimljana, a delovi rudarskog okna vidljivi su i danas. Na tom području znatiželjnici su pronalazili i primitivna oruđa za rad.
O Laznici i svom životu pričao nam je Radojko Rade Đorđević, učitelj u penziji, rođeni Beograđanin koji je proslavio 83. rođendan. U ovom selu živi već šest decenija. Britkog uma i fantastične memorije, kaže da se i danas živo seća koji je učenik u kojoj klupi sedeo.
Radeta smo sreli u centru sela. Sedeo je u društvu prijatelja na klupi, omiljenom mestu, na kome se skupljaju seoske starine da komentarišu dnevne događaje.
Šezdesetih godina je trebalo da u Laznici, zbog stipendije, odradim godinu dana u školi, ali sam po isteku tog perioda bio zamoljen da ostanem još jednu godinu. U to vreme se do učitelja teško dolazilo, i evo, šest decenija kasnije, Osnovna škola Jovan Šerbanović, koja nosi ime po heroju iz Drugog svetskog rata, postala je moj drugi dom. U selu sam se oženio, dobio naslednike, i u njemu proveo predivne trenutke, obrazujući generacije i generacije. Pop i učitelj u selu su tada bili sve, seća se Rade. Izračunao je da je opismenio oko 800 Lazničana.
Nekada je škola brojala 750 učenika, a danas ih je jedva 60 – manje nego što ih je bilo u njegovom odeljenju prvog razreda. Poražavajuće za ovo slavno selo, u kome je nekada od dečje graje vrilo kao u košnici.
I nije bio samo učitelj, već je predavao brojne predmete i učenicima viših razreda.
Od 69 đaka dva odeljenja koja sam preuzeo u ovom vlaškom selu, na prstima jedne ruke si mogao da prebrojiš ko zna srpski jezik. Kako bih ih naučio, bio sam prinuđen da naučim vlaški, pa ga i danas govorim kao svoj maternji jezik, kaže ova starina.
Iako u devetoj deceniji, Rade brojeve pamti odlično. Kaže da je među prvom generacijom rođenih 1955. godine bilo 15 odličnih i 25 vrlodobrih đaka.
Evocirajući uspomene, seća se da je po njegovom dolasku u Laznicu selo brojalo oko 800 niskih kuća, u kojima je živelo oko 5.500 stanovnika, čak 3.500 ljudi više nego u Žagubici, koja je imala status opštine.
Danas, pola veka kasnije, u Laznici je niklo oko 1.500 mahom modernih kuća koje su izgradili gastarbajteri, ali je broj stanovnika, procenjuje Rade, nekoliko puta manji. Prostrana dvorišta „obmotana” skupim kovanim gvožđem zvrje prazna, a u štalama opremljenim modernom mehanizacijom nema ko da upravlja. Na mnogim kućama se roletne podignu na svega nekoliko nedelja tokom leta, a kada se stanari vrate na Zapad, ostane teška tišina.
Sećam se da su šezdesetih godina u dve kuće živele porodice u kojima je bilo 21 dete. Bilo je to pravo bogatstvo. Ljudi su bili siromašni, a srećni, zaključuje naš sagovornik.
Rade ne pamti kada je u Laznici poslednji put priređena svadba, ali se jasno seća jedne nedelje iz srećnih vremena kada su samo u jednom danu bila tri svadbena veselja.
