Foto: Ist media
U prepunoj sali Narodne biblioteke u Boru održana je promocija novog romana Miodraga Majića – Rudnik.
Sudeći po reakciji mnogobrojne publike, koja je ne samo lično, gotovo intimno diskutovala o RUDNIKU, stiče se utisak da ne postoji ni adekvatnija tema, ni mesto, ni vreme od ovog našeg, ovde sa nama, i o nama, žiteljima grada-rudnika.
Rudnik kao opšte mesto pokreće lavinu pitanja, strahova i nedoumica čitalaca koji žive, ni manje – ni više, u srcu zbivanja, u rudniku.
Sa protagonistom i pripovedačem romana se u ovom slučaju identifikuje gotovo svaki pojedinac u sali, otvarajući nesavladivu, neurotičnu sumnju i pitanje jesmo li svi nadomak psihijatrijskog sanatorijuma kao Dimitrije Banjac, junak romana.
Gde je dno okna u koje enermnom brzinom tonemo? Može li pojedinac, već razoren neobjašnjivom silom inercije rudnika, da se suprotstavi stvarima kao što su lični interes i novac? Kako rudnik oko nas neprestano dubi rudnik u nama? Sme li čovek, ako nije “lud“ , da govori o strahotama koje živi? A ako već govori, smatra li se “normalnim“ i ko će se usuditi da mu veruje?
Svim ovim pitanjima pokušali su, autor RUDNIKA, sudija Apelacionog suda i posetioci, tek da nazru odgovore.
Za naš portal Majić govori kako ne želi da ima mutna i mračna predviđanja, ali kako godinama ukazuje na nepostojanje pravosuđa što ne daje nimalo optimističnu sliku države, kao ni potencijalnog oporavka kad se steknu uslovi promenom političke ideje.
Dodaje da sve što vidimo ukazuje na vezu državnog aparata sa organizovanim kriminalom, i na potpunu pasivizaciju onih koji bi trebalo da te veze istražuju.
Ne poriče da ima časnih ljudi u pravosuđu, ali su oni danas skrajnuti.
Zaključuje da se putem promena mora krenuti sa punom odgovornošću, i da te promene neće biti ni lake, ni jednostavne.
