Piše Brana Filipović, novinar
Nova, ovogodišnja raspodela sufanansiranih sredstava za medijske sadržaje u 2021. gpodini Grada Bora je i političko, naprednjačka muljavina i još jedan u nizu udaraca kvalitenom, profesionalnom i objektivnom informisanju ne samo građana ove društvene zajednice.
Nije samo novac poreskih obveznika ove lokalne sredine izdvojen za profesionalno sumnjive ili nepotrebne medije iz recimo Novog Beograda, Niša, Negotina, Kladova, Zaječara. Narodni novac biće utrošen sa ciljem da se pomognu novoosnovane ili starije fimre – svejedno je – u vlasništvu političkih miljenika.
Ti isti miljenici nisu krivi što ih podržava i komisija sastavljena od medijskih delatnika koje ne poznaju ni lokalne birokrate na vlasti.
Daleko su i od očiju i od – širine ekrana. Oni im, očevidno je, lepo posluže da odrade odgovoran posao i ponovo nestanu kao što su i došli. Oni, štaviše, nisu toliko ni bitni koliko sama institucija konkursa objavljenog u dnevnom listu “Alo” koji se u Boru i okolini čita – kao i mnogi drugi medijski nabeđeni velikani – u domovima nekoliko penzionera. Ili kod onih koji zaista ne mogu ili ne znaju šta su laž, spinovanje i manipulacija. Tek koliko se u Boru i okolnim selima ne gledaju televizije iz Zaječara, Negotina ili, primerice, Kladova.
Tužna je i ružna slika raspodele tih, novinarskih para iz narodnog, gradskog budžeta. I nije samo tih šest miliona problematično ( mizernih milion i po dolazi u Bor), nego još tri do pet puta više iz iste kase.
To odlazi, po drugom principu, kroz javne nabavke (zašto, kako?), jednoj TV kući već godinama. I uz još neke privilegije, to je više od 30 miliona godišnje. Kako se uz pomoć javnih nabavki opravdava taj novac? Za praćenje aktivnosti gradonačelnika… i vrha vlasti i za direktne prenose skupštinskih zasedanja. Ne za kvalitetno i profesionalno infromisanje svih radnih ljudi i građana. I tu je jedan od problema.
Novac se, dakle, ne daje za osnovnu deatnost, nego za reklamiranje i propagiranje jedne politike i, najviše, uglavnom jedne ličnosti (nije bitno ko je to po imenu i prezimenu). To je, u stvari, političko opredeljenje, ne samo logična i razumljiva volja vlasnika TV.
Ko to može, i sme, i ima pravo, da finansira i propagiranje političkog šunda? A i tog bilja i bosilja je u izobilju. Iako se sve to lagano i drsko spakuje u zakonske forme, ostaje opravdana sumnja u nenamensko trošenje narodnih para.
Koliko su neki od tih projekata kvalitetni, koliko pomažu lokalnoj zajednici da se blagovremeno, istinito i sadržajno infromiše, jedno je pitanje. Drugo je – koliko će info kiuća sa Novog Beograda, primera radi, pomoći Gradu Boru u boljem infromisanju? Kako će to TV iz Kladova da zadovolji interes u kulturnom životu Bora?
Najzad, čemu onda služi TV u Boru, možda jedino da se što više afirmiše aktivnost jednog čoveka ili više probranih izvršilaca vlasti u gradu. Ili, zašto se – napokon – taj novac ne da borskoj TV, koja je i tehnički i kadrovski snažnija od televizija u Kladovu, Negotinu, pa i Zaječaru.
Tek poređenje koliko koja opština ili grad u Srbiji izdvajaju godišnje za informisanje. Bor je izdašniji od mnogih sličnih i većih mesta u Republici. Zašto, za čije zdravlje?
I, posebno, zašto ostale timočke opštine, recimo Zaječar, uglavnom sav planirani novac daju medijima iz svoje sredine. Borski mediji su za njih apsolutno nebitni. A, ako ništa drugo, bar malo su bliži i od Beograda i Niša.
Informisanje i mediji, ne samo u Boru, i zbog takvog ponašanja aktuelne vlasti, spali su na niske grane. I profesionalno i – materijalno.
Naprosto je neverovatno, da je Bor, i ne jedino on, u nekim ranijim vremenima imao i bogatije i neuporedivo kvalitetnije novinarstvo. I u manje demokratskim uslovima.
Imao je i novinare koji su u celoj zemlji značili oličenje “sedme sile” (ne današnjeg “umerenog uticaja”) i bili su nosioci društvenog napretka i razvoja. Pomagali su i demokratiji i društvu u celini da se uzdigne i podigne. Nisu bili, hvala Bogu, ni siromašni, ni bogati. Živeli su s dovoljno dostojanstva.
Novinari ne smeju da lažu. Ni da spinuju. Istina im je Sveto pismo. Etika je na prvom mestu. Šta je politička moć od njih napravila, vidljivo je i slabovidom.
Ko je danas novinar s dostojanstvom i etiketom časnog služenja profesiji, i ne samo u Boru, vraški je teško odgovoriti. Jutarnji programi naših TV više uzbunjuju i zbunjuju javnost od svake večernje, sublimirajuće emisje ili programa, što se nekada (vreme kada smo dobijali i najveća novinarska priznanja u Evropi i svetu) nije moglo zamisliti.
Naravno, ne misli se na podaleko doba Pupina i njegove Pulicerove nagrade, mada je to naš najveći domet u ovoj, nekada uvaženoj profesiji.
Ako nas EU parlamet i Komisija “nagrađuju” lošom ocenom u današnjoj žurnalističkoj zbilji, ne treba da se čudimo. Još manje da se ljutimo. Ionako trčkaramo ka EU. A za tu i takve ocene u svetu zaslužno je, još kako, i sufinansiranje medija iz borskopg, lokalnog budžeta.
Jer, bilo kakva ocena o slobodi novinara i slobodnom, profesionalnom i odgovornom novinarstvu, sugurno nije ili ne bi trebalo da bude privilegija ni jednog lokalnog političara. Naprosto, tom poslu zaista nisu dorasli. Za njih svaki medij i svaki medijski poslenik treba da bude u istoj ravni i da se jedino, kao i u svakoj drugoj profesiji, razlikuju u kvalitetu i strogoj profesionalnosti. Samo tako će i njima biti lakše da upravljaju i ostvaruju programe i planove obojene opštim dobrom i napretkom.
Kkoliko im nije do toga stalo, neka nastave ovako naopako. Ovako kao u Boru.
(P.S. Naslov ovog teksta asocira na naslov neprihvaćenog projekta “Na ivici respiratora” dokazanog, dugogodišnjeg profesionalnog novinara iz Bora, Branka Pešića).
