Kratka analiza jedne fotografije – Mali fudbal više nije bio mali, nego skraćen

51 0
igraliste staro seliste

tekst i foto: Goran Milenković

Ova fotografija nastala je pre par dana. Jedan novogodišnji prizor iz poluzaboravljenog kraja grada. Na njoj je predstavljen deo sportskog igrališta koje se nalazi između Ulice Petra Radovanovića i Njegoševe, na Novom Selištu. Kraj sportskog, u gornjem delu, nalazi se i blatnjavo dečije igralište sa nekoliko igrališnih rekvizita. Igralište je odavno tu. U vreme kada sam ja bio dečak, tu se održavao jedan za nas dečake, zaljubljenike u igre s loptom, bitan i uvek dobro posećen turnir u malom fudbalu. Dolazili smo iz donjeg dela grada da učestvujemo, kao tim ili kao gledaoci.

Dobrih vremena više nema. Živim u zgradi koja se nalazi pored igrališta i mogao sam godinama da pratim njegovu istoriju.

Pamtim vremena kada je skromnost išla iznad kriterijuma. Jeste sve bilo sivo, pokidano, iščupano, klimavo, izbušeno, ali fudbal se igrao. Ponekad su Romi na njemu pravili svadbeno veselje. U letnje večeri, u nedostatku šetališta, tu su se sretale mlade duše dečaka i devojčica. A onda su došle neke za ovaj stadion mračnije godine. I one su potrajale dugo i još uvek traju, iako još uvek u okolnim zgradama, zgradicama, kućercima, na silu sklepanim objektima u kojima žive mnogobrojne porodice, raste, razvija se i živi svoj jedini život veliki broj malih ljudi.

Prelomna tačka, makar za autora ovih redova, desila se u vreme jedne intervencije, čiji se tragovi mogu videti i na fotografiji. U to vreme postavljen je novi asfalt preko starog izrovašenog betona, ali tako da je upotrebljiva površina novog terena sa svih strana bila za dva do tri metra kraća. Ivica novog asfalta nalazila se na na nekoliko metara od golova i tačno ispod spoljne ivice obruča koša. Visina novog asfalta je bila pet do deset centimetara. Mašine su povučene i nisu vraćene i tako je uređen predat deci na upotrebu. Posle otprilike dve godine, dečaci su privukli golove do ivice novog asfalta. Sa koševima se nije moglo uraditi ništa, pa se basket igrao tako, na terenu sa dva nivoa.

Mali fudbal više nije bio mali, nego skraćen.

Naravno da je igralište u ovakvom stanju bilo neupotrebljivo i opasno po zdravlje dece. Ne znam ko je ovde gore prošao: onaj ko nije imao mozak da o ovome misli i savest da o ovome kritički odlučuje ili onaj ko ih je imao. Svakako da su deca tamo padala, saplitala se i kidala i lomila svoje ruke, noge – kolena, laktove i zglobove.

U svemu tome, to pristajanje dece na uvredu i odsustvo brige i ljubavi, zarad igre koja je pružala kakvo-takvo zadovoljstvo i bivala način da se socijalno i moralno sazreva u okruženju odraslih ljudi, oslikavala je i dirljivu tupost u vezi sa stanjem vlastitih sudbina i njen bolni paralelizam sa opštim stanjem u društvu.

Konačno, igralište je pre par godina dopunjeno asfaltom i sada je funkcionalno po celoj svojoj površini, bar kada je taj jedan upotrebni aspekt u pitanju. Ali, ostala je činjenica. Ona ima svoj početak i svoj kraj i ona ima neko svoje značenje. To značenje može da bude učitavano iz mnogih uglova.

Gde su deca bila nestala u tih par godina, pa im je javni prostor za igru, verovatno jedini koji su imali, pretvoren u parodiju samoga sebe?! Možda se radi o opštem neinteresovanju društva za decu? Možda je nesposobnost lokalnog mesnog menadžmenta? Možda se radi o rasnoj ili možda klasnoj segregaciji, obeleženoj prostornim vrednovanjima grada? Možda su to zaslužili Romi, kojih ima mnogo na severnoj i severozapadnoj strani grada? Ili možda pretežno radnička populacija nije zavredela da se njihova deca igraju na mestu čiji su atributi kultura, sigurnost i estetika? Možda naselje nije dovoljno elitno i bitno, možda ima manjak direktora, lekara, inženjera, političara? Ja bih, ipak, ostao na sigurnom nivou proste činjenice: da se ovde o deci uopšte nije brinulo i da je društvu bilo svejedno u kakvim uslovima i sa kakvim posledicama rastu nekolike generacije na ovom drevnom terenu.

Postoji još jedan problem sa njim – isto tako opasan, isto tako užasan, isto tako lepo negovan i, na žalost, planetarno aktuelan. I sa gornje i sa donje strane njegove nalaze se kanalizacione šahte i previše često se desi (kao u sceni sa fotografijie) da se sadržaj otpadnih voda izlije preko terena ili se akumulira u donjem delu u šahti, iz kojih se slobodno proliva dok na terenu zvrji po dvadesetak mladih bića. Lopta upada u tu ogavnu vodu, dečaci donose smrdljive lopte u svoje domove, brižne majke dvogodišnjaka stoje tik do šahta, preko kojega su dečaci postavili improvizovani poklopac. Dolazili su ljudi iz komunalnog preduzeća, ali izgleda da je problem nerešiv. Jer, da je rešiv, verovatno bi već bio rešen?!

Radi se o deci. Ili se možda radi o nekoj drugoj deci?! Nekoj dalekoj, neosetljivoj, otpornijoj, pomirenijoj sa sudbinom?!

U ovom gradu postojala je i postoji vlast, postoje i razne službe, inspekcije, zdravstvene (epidemiološke) službe, pedagoške službe, postoje i stranke, i mediji, i razne fele vladinih ili nevladinih organizacija. Pa predlažem da se prošetaju do igrališta u gornjem delu grada i da ga ili zatvore za upotrebu ili da ga osposobe da služi zdravlju i napretku svakoga deteta koje na njega izađe. Prethodno bi trebalo da se trajno oblikuju kriterijumi i da se prema njima i postupa: civilizacioni ideali i opšta kultura nisu kapi kiše pa da nestaju lako i brzo na suncu vremena. A kada dečaci padaju trčeći za loptom po dvoetažnom fudbalskom terenu ili se igra basket loptom natopljenom slinama i ko zna još čime, onda oni nisu živi.

 

 

Pročitaj još:

Sadržaj sa sajta može se preneti samo uz poštovanje USLOVA KORIŠĆENJA

Related Post

X