Foto: Ist media
Izvođenjem stihova istaknutog pesnika Mikloša Radnotija (1909–1944) , koji je bio zatočenik i prisilni radnik u logoru Hajdenau (između Bora i Žagubice) tokom II Svetskog rata, danas je u Boru kraj spomenika najvećeg mađarskog pesnika i jednom od najvećih evropskih pesnika 20. veka, obeleženo 80 godina od kada je streljan 1944. godine tokom povlačenja nacista.
Borani su pre 20 godina zamoljeni od autora spomenika, najznačajnijeg vajara Mađarske 20. veka Imrea Varge da čuvaju spomen repliku Miklošu Radnotiju, kako ne bi bio ukraden, kao što se dogodilo sa originalnim spomenikom koji je bio postavljen na obali Borskog jezera.
Predsednik Saveta vojvođanskih Mađara Balint Pastor, koji je prisustvovao ovom spomen obeležavanju, zahvalio se Boranima što neguju sećanje na Mikloša Radnotija, koga Borani zovu „naš Mikloš“.
Radnoti je jedan od prvih simbola razumevanja između Mađara i Srba. Bio je nedužan, a njegov život i smrt su doprineli da u njemu vidimo jedan od prvih simbola našeg razumevanja i saradnje dve zemlje, rekao je Balint Pastor.
Naznačen je značaj Radnotijeve zbirke pesama Borska beležnica, koju je pisao tokom prisilnog rada u logorima u Drugom svetskom ratu, posebno u logoru kod Bora. Radnoti je bio Jevrejin koji je stradao u Holokaustu, a njegova poezija postala je simbol otpora i svedočanstvo o patnjama kroz koje je prošao zajedno sa hiljadama drugih.
U toj zbirci, Radnoti koristi poeziju kako bi izrazio svoja osećanja tuge, bola, ali i saosećanja prema drugim zatvorenicima, kao i ljubav prema životu. Njegove pesme iz ovog perioda nose težak emotivni naboj, jer prikazuju fizičku i psihičku borbu sa brutalnim uslovima logorskog života.
Obeležavanje godišnjice smrti Mikloša Radnotija završeno je polaganjem venaca kraj spomenika autora Imrea Varge.
EDMA EKLOGA (Mikloš Radnoti)
Vidiš, već smrkava se a divlja hrastova ograda obrubljena
bodljikavom žicom i baraka ko da lebde: upija ih veče.
Pogled nam spori razmiče okvir naše robijašnice
i samo svest, samo svest još zna za muku zategnutih žica.
Vidiš li, draga, i mašta ovde samo ovako živne;
slomljena nam tela opušta samo san, lepi oslobađajući san:
logoraši tada kućama svojim kreću.
U prnjama i ćelavi, lete logoraši, hrčući lete
iz gluvih zabiti Srbije u skrovite domaće krajeve.
Skroviti domaći krajevi! O, da li postoji još dom?
Nije li ga razorila bomba od časa kad ga napustismo?
Onaj što s desne strane mi stenje, i ovaj što s leva leži,
da l’ naći će svoj dom? I ima l’ domaje gde heksametar ovaj razumeju?
Bez ukrasa, tako, sve red po red nižem, pipajuć
pišem tu, u mraku, ovu pesmu, onako kao što živim,
ko slepić, kao gusenica, pedalj po pedalj hartiju merim;
džepnu lampu, knjigu, sve nam čuvari LAGERA
oduzeše; pošta nam ne stiže, samo magla na barake se spušta.
Panične vesti i crva roj: tako ovde u planini žive Francuz, Poljak,
Talijan bučni, Srbin – jeretik, Jevrejin setni.
Zdruzgano, grozničavo telo, a ipak JEDNIM životom ono živi:
vest čeka dobru, blagu žensku reč, sudbinu slobodnog bića,
i čeka kraj što u gušću pomrčinu baca, i čeka čudo.
Ležim na dasci, zarobljena životinja međ crvima;
opsada buva započinje opet, al’ muva armada stihula je barem.
Veče je, a robovanje, gle, kraće je sad opet
za jedan dan; a kraći i život moj. Logor spava. Na predeo
mesečev pada sjaj i žice na mesečini opet se napinju,
i vidiš kroz prozor kako se uza zid penje
senka naoružanih stražara, zabasavši međ glasove noćne.
Logor spava, vidiš li, draga, žamore snovi, hropće logoraš
trgnuvši se iza sna, obrne se na uskom ležaju i odmah zatim
ponovo zaspi, a lice mu blista. Samo ja sedim budan,
u ustima ćutim ukus dopola popušene cigarete, umesto ukusa
tvog poljupca; a san, melemni san, ne dolazi, jer
ni umerti ne znam, ni živeti, evo, bez tebe ja ne znam.
(LOGOR HAJDENAU, U PLANINAMA IZNAD ŽAGUBICE, AVGUST – SEPTEMBAR 1944.)
