Za Ist media piše Zoran Stanković
Na 39. Beogradskom džez festivalu, kao i uvek, nastupio je veliki broj savremenih bendova u salama Doma omladine – afirmisani umetnici i mnoge zvezde u usponu, kao i mnoge grupe sa Balkana.
U glavnoj sali (Velika sala) nastupili su muzičari uključujući američkog pijanistu Džeralda Klejtona, poljskog pijanistu Lešeka Mozdzera u duetu sa sopran saksofonistom i kolegom Poljakom Adamom Pjerončikom, norveški specijalista za slobodnu improvizaciju Paal Nilsen Lav sa svojom velikom ekipom, srpski saksofonista Maks Kočetov i italijanski saksofonista Fabricio Boso, američki trubač Dejv Daglas sa svojim Gifts triom i austrijski saksofonista Fabijan Ruker.
Na spratu u velikoj klupskoj sali Amerikana, program je ponudio finskog trubača Vernerija Pohjolu, saksofonistu rođenog na Novom Zelandu Hejdena Čisholma (koji živi u Beogradu) i američkog saksofonistu Isaia Coliera sa svojim bendom The Chosen Five, kao i mnoštvo novih savremenih grupa i umetnika slobodne improvizacije.
A poslednje večeri festivala došlo je do privremenog preseljenja u veću koncertnu dvoranu MTS Dvorana za trio legende američke gitare Džona Skofilda i grupu italijanskog saksofoniste Stefana Di Batiste.
Problem sa festivalima je to što morate da ispratite sve nastupe, jer je teško pretpostaviti unapred gde vas očekuje najveće uzbuđenje.
Znači, u šest dana, ukupno dvadeset i dva koncerta. Treba naći toliko vremena, pre svega, jer selekcija izvođača na Beogradskom jazz festival je uvek sjajna i svakako nećete ni u jednom trenutku slušati loš džez.
Kad smo kod selekcije, zaista je bilo svega što možete da zamislite. Klasičan džez, fusion, eksperimenti s elektronikom, bluz, jazz-rock… dakle, u zavisnosti od ukusa, moglo je ipak da se izabere ono što vam najviše prija.
Poseta je bila sasvim dobra iako je jedino poslednjeg dana sala (MTS dvorana) bila ispunjena do poslednjeg mesta. To je i normalno, jer je baš tada nastupao Džon Skofild, najveća zvezda ovogodišnjeg festivala.
Prvi dan je bio dan u kojem smo slušali uglavnom domaće izvođače, plus trio klavijaturiste Džeralda Klejtona.
Ako bismo morali nešto da izdvojimo, verovatno bi to bio kvartet Maksa Kočetova, sjajnog saksofoniste rođenog u Ukrajini, ali koji već dugo živi u Srbiji i član je Big Benda RTS-a.
Drugi dan je, po vašem izveštaču, obeležo izraelski tenor saksofonista Oded Tzur, ali svakako nisu puno zaostajali ni ostali koji su tog dana nastupali. Stvar ukusa.
E, treći dan… neverovatan doživljaj je bio kvintet Fabijana Rukera, austrijskog saksofoniste, koji nas je oduševio načinom na koji je u džez uneo elemente rocka, ali bilo je tu i onog klasičnog džez drajva koji vas “vozi” i po petnaest minuta. I duže bi, da muzičari hoće.
A u ponoć smo slušali šta je Srbija uradila Novozelanđaninu Hajdenu Čizholmu kojeg je korona zatekla u Beogradu i više odavde i nije odlazio, osim povremeno na festivale.
Beogradskim ljubiteljima džeza je on poznat jer je otvorio džez klub BAM na Dorćolu u kojem redovno nastupa, ali nama koji dolazimo iz provincije do sada nije bio.
Njegovo izvođenje Džeja Ramdanovskog (“Nedelja”) u džez maniru, kao i obrade “Tamo daleko” i “Jutros mi je ruža procvetala”, još nam lelulaju u glavi. Bilo je obrada i bosankih pesama i makedonskih, ali Hajden, kao neki ultra Srbin, sve to računa da je srpsko.
Četvrti dan nam je doneo najveće iznenađenje i možda najveći biser ovog festivala, mladu Katalonku Albu Karetu i njen bend. Neverovatno je kako Alba sa svojih, ni četrdesetak kilograma, sa onakvom silinom svira trubu ali i peva.
Toliko emocija je bilo u obradama katalonskih balada, teško je to opisati ako niste slušali. Posle otpevane balade samo uz pratnju bubnjara (!), publika je aplauz započela sa zadrškom jer joj je trebalo par sekundi da se vrati u stvarnost. Ali taj aplauz je trajao i trajao, Alba se malo čak i zbunila zbog toga, pa se zahvaljivala kroz suze. Ali tek nju očekuju ovacije, dvadeset osam godina svega ima.
Posle nje je nastupio trio Dejva Daglasa koji je za naš ukus malo previse eksperimentisao sa elektronskom muzikom. Iako su i indijski gitarista i američko-kineski bubnjar sasvim jasno, majstori na svojim instrumentima, kompletan utisak i nije bio nešto posebno. Ili nas je samo Alba začarala svojim nastupom nešto ranije.
Poslednji dan, rekli smo, MTS dvorana I Džon Skofild, ali pre njega bend italijanskog saksofoniste Stefana di Batiste, koji je izvodio isključivo muziku Enia Morikonea. Romantično do kraja i pomalo je šteta što to nije bilo u ponoćnom terminu u sali Amerikana, jer to je bolji prostor za ovakvu vrstu muzike.
Džon Skofild, šta reći… što smo očekivali to smo i dobili: tri velemajstora džeza. Možda smo malo bili već i preumorni, ali generalno, na ovaj festival je valjalo doći pre zbog, na primer, Albe ili Fabijana Rikera, nego zbog Skofilda. Ali i to je, ipak, stvar ukusa.
Sve u svemu, očekivanja su ispunjena, bilo je nekih neverovatnih doživljaja i naravno, bićemo tu i naredne godine.
