Piše: Ana Janković
U Srbiji ima mnogo praznika i mnogo važnih dana. Koliko je meni poznato, suprotno uverenjima mnogih, po tome uopšte ne prednjačimo u odnosu na druge države, mnogo bogatije, koje sebi dozvoljavaju da planduju u vreme državnih praznika. Naprotiv.
Bibliotekari imaju svoj dan sa velikim „D“, prosvetni radnici, doktori, policajci, da ne nabrajam.
I rudari imaju svoj praznik i bio je juče; reč je o istorijskom datumu iz 1903. godine kada su se rudari Senjskog rudnika štrajkom izborili za veća prava. Rudari svoj praznik obeležavaju radno. Njihov praznik im je kao i svaki drugi dan. Težak, prljav, pod zemljom.
Ne vidim razloga da im njihova firma, a koja je državna još uvek i koja je izuzeta iz većine novih zakona koji važe za javni sektor – ne bi upriličila neko slavlje, koncert, vatromet, šta god i to o svom trošku. Ili i nama ostalima koji ne radimo u RTB-u ali se podjednako trujemo.
Borani i rudnik su zajedno i u dobru i u zlu. Kad se nekad od rudnika dobro živelo, nije se toliko pažnje obraćalo ni na dim ni na zagađenje, budimo iskreni. Ja se dobro sećam mnogih stvari. Sada nam evropski zakoni nameću mnoge smernice, svi smo kao konačno „progledali“, ali tamo gde vladaju bezakonje i lični interesi, gde nema narodne svesti i kada je standard ispod svake granice dostojanstva – naravno da se čuju mnogi glasovi nezadovoljstva. I treba da se čuju. I ne samo glasovi.
Ali – rudare ne dirajte. Nije ovo demagogija nikakva. Praznik im je platila njihova firma, kako i dolikuje. I dok smo mi ostali slušali koncert drage „Crvene jabuke“ i gledali vatromet, jeli kokice i mlatili praznu slamu, oni su rmbali pod zemljom.
A što se ostalog tiče, poslovanja i same situacije u RTB-u, ova firma ima nekoliko sindikata, sindikalnih vođa sa popriličnim privilegijama, pa neka stisnu petlju i ugledaju se na senjske rudare. Znam ja te sindikalne puške dok su pištolji bili.
Zato i brinem.
