Jovan Nikolesković iz borskog sela Zlot kuje gvožđe i u osmoj deceniji života
BOR, (IST Media, Goran Gramić) Buka iz kovačke radionice utihnula je u mnogim selima Srbije. Mašine su potisnule kovački zanat ka granici opstanka i održivosti. Tajne ovog zanata još uvek čuvaju samo entuzijasti koji s vremena na vreme kuju pre svega za svoje, a potom i za potrebe komšija, prijatelja i rođaka. Vreme hronične besparice učinilo je da je i u ovom poslu ograničena mogućnost zarade.
Za Jovana Nikoleskovića iz borskog sela Zlot meštani kažu da je dobar kovač.
“Kovanjem se bavim više od pola veka. Praktično od tinejdžerskih dana. Kao i u svakom poslu učio sam od starijih, a posla je bilo na pretek. Učili smo od majstora u kovačnicama kojih je bilo nekoliko ne samo u Zlotu već i u drugim selima. Trudio sam se da budem bolji od drugih i uspevao sam. I danas volim ovaj posao. Nije samo ljubav u pitanju, ima i zarade. Sada je manja, ali ranije je bilo para. Smatram da posao u zemljoradnji i u ovo vreme ne može da se završi bez kovača, da se “isklepa” raonik, sekira, budak… Ja i u osmoj deceniji života ne nameravam da ostavim čekić i nakovanj, sve dok me ruke služe. Moj sin zna da kuje, ali je nezainteresovan da nastavi zanat” , sa tugom govori Jovan Nikolesković, jedan od poslednjih kovača u najvećem selu borske opštine Zlotu.
Kao retko gde u Srbiji, u selu Zlot meštani su u mogućnosti da koriste usluge nekoliko kovača. Međutim, sve zanatlije su u poznijim godinama tako da je neizvesno koliko ce još moći da rade.
