Na slici – Nenica Vidulović; Foto: Ist media
Tri dana jelo se i pilo u domaćinstvu penzionera Pere Surdulovića, a razlog za to bio je više nego opravdan. Posle jednog veka, od kada su njegovi baba i deda „spustili sidro“ nadomak Metovnice, i tu zasnovali porodicu, voda je potekla sa česme iz gradskog vodovoda.
Gostili smo se danima, a pridružili su nam se i radnici borskog Vodovoda koji su mesecima radili na postavljanju vodovodnih cevi, kaže Pera i dodaje da je voda iz gradskog vodovoda odlična. Po navici, ponekad ipak zahvati vodu iz bunara koju je u prethodnim decenijama jedino i koristio.
U porodičnoj kući osamdesetih godina izgradio je kupatilo, ali tek nakon izgradnje vodovoda može „ljudski“ da se okupa, jer je pritisak kako treba.
Ne mogu da grešim, kad god je bila kriza, voda nam je dovožena cisternama preduzeća „3. oktobar“. Mnogima je u susret izašao i meštanin Metovnice Svetomir Anić, prema kome je priroda bila izdašna i podarila mu vodu sa izvora u obilnim količinama, ističe on.
Domaćinstvo našeg sagovornika jedno je od 240 iz Metovnice koja su priključena na gradski vodovod, u koji je kineska kompania Srbija Ziđin Majning, vlasnik rudnika bakra „Čukaru Peki“, do sada uložila milion evra, i navela ga kao jedan od najznačajnijih projekata u tom selu nadomak rudnika.
Biće zbrinuti i ostali meštani do avgusta naredne godine, obećava predsednik Saveta Mesne zajednice Dejan Marković.
Ziđin Majning napominje da mu je u interesu zadovoljstvo „komšija“ i dobar odnos sa lokalnom zajednicom, pa se obavezao i da u narednih pet godina snosi troškove vode svakog domaćinstva, i to do 25 kubika.
Mislim da će mi to biti dovoljno da pokrijem sve troškove, da napojim ovce i svinje, ali i za dnevne kućne poslove, kaže naš sagovornik.
Dragoslava Jovanović ima 87 godina, i ovih dana ima razloga za radost. Oprasila se krmača, a vodu joj prinosi sa obližnje česme na kojoj je potekla gradska voda, i koje je konačno u izobilju.
Dve godine smo imali problem i snalazili se na različite načine. Cisternama smo dovozili vodu, presipavali smo ih u naše manje cisterne i onda je koristili, kaže ova žena, u čijem je domaćinstvu šest članova porodice svih uzrasta.
Nedaleko od nje živi i Nenica Vidulović sa majkom Miroslavom Žigeranović, sinom, snajom i dva unuka.
I njima je Svetomir Anić bio slamka spasa kad god bi, što zbog suše, što zbog slabije izdašnosti izvorišta, ostajali bez vode. Nekada je dopremanje tečnosti koja život znači bilo lako, a nekada pravi pakao.
Kada padne sneg, kad zaledi, da bi stigli do imanja Svetomira angažovano je po dva tri traktora. Često se mehanizacija zaglavljivala a nervoza rasla. Jer, stoku treba napojiti, a ona ne zna za naše probleme, sećaju se stanovnici ovog sela kraj Timoka.
Voda nam zaista mnogo znači jer se bez svega može ali bez nje ne. Zamislite kako je to kada se u 21. veku kupamo u koritu? Voda nam je slobodnim padom dolazila sa izvorišta, ali je sve to bilo neizvesno, priseća se Nenica lošeg perioda kad su izvorišta leti presušivala.
Njena porodica za dnevnu upotrebu danas koristi nov vodovod. Osim za piće, pripremu hrane i higijenu, njom napajaju krave, ovce i svinje, a za polivanje bašte i dalje je tu voda iz reke.
Iz bunara su ranije Metovničani koristili vodu za stoku, jer po nekim podacima, u ovom selu ima najviše krupne stoke od svih borskih sela.
Ljudi su se, tako, decenijama snalazili i tražili vodu kroz njen prirodni pad. Kopali su i po tri četiri kilometara i sami je izvlačili cisternama. Neke komšije koje nisu imale izvorišta ili bunare, kako bi napojile stoku tokom zime snalazile su se kao pre više vekova tako što bi topile sneg.
Metovničani su vredni ljudi i ozbiljnije se bave poljoprivredom ali i stočarstvom.
Mnogi se danas i vraćaju u selo, jer su u rudniku Čukaru Peki kompanije Srbija Ziđin Majning našli i priliku za zaposlenje,
