Foto: Ist media
Sunčan decembarski dan, temperatura 12 stepeni, nigde snega i tek vidljiv poneki oblak. Neobičan prizor za ovo doba godine nedaleko od „piramide“ planine Rtanj, u kome je snežna belina ranijih godina pokrivala predeo od novembra do aprila.
Na putu smo ka malenom planinskom selu Rujište koje se nalazi na oko 600 metara nadmorske visine. Vijugavi put kojim se skreće levo iz pravca Boljevca ka Sokobanji odavno je zaboravljen od onih koji brinu o kvalitetu asfalta, pa se do sela vozi cik-cak ne bi li se izbegle zakrpe koje izgledaju jadnije nego kaput debelog šefa iz stripa „Alan Ford“.
Table koja upućuje na selo iz pravca Boljevca nema, jer je neko nedavno „pokosio“ automobilom.
Čist vazduh je jedino sigurno što smo očekivali u selu koje po ovogodišnjem popisu ima svega 205 stanovnika i 86 domaćinstava, a uverili smo se da Rujište zapravo pruža mnogo više.
Za one koji u većim selima sa boljom infrastrukurom i blizine grada žive udobnije, Rujište može poslužiti kao primer borbe vrednih ljudi i umerenog optimizma da će stvari krenuti na bolje.
Kraj puta vidimo stado ovaca, i to su prvi znaci stočarstva koje je i te kako važno za opstanak ljudi koji u Rujištu žive. Štaviše, perspektivnije je od mnogih većih sela u istočnoj Srbiji.
Stižemo do centra u kome je, kraj nekoliko gomila „grebanog asfalta“, smešten oronuo Dom kulture, objekat koji pamti mnogo lepše dane. Danas u Rujištu nema nijednog deteta, a poslednja svadba organizovana je pre dve decenije.
Grebani asfalt koji je skinut sa nekog kolovoza nespretno je istovaren u centru sela kako bi se nasipali neasfaltirani atarski putevi što vode do mnogih domaćinstava. Za bolje rešenje očigledno nema novca u budžetu opštine Boljevac.
Preko puta Doma kulture nalazi se napuštena dvospratna čatmara koja je nekada bila primer dobre gradnje. U njenom prizemlju nalazila se jedina seoska prodavnica koja odavno ne radi.
U zgradi Mesne zajednice deo prostorije namenjen je seoskoj ambulanti u kojoj jednom nedeljno lekar opšte prakse prima pacijente, pa ljudi organizovano dolaze na pregled ili da im se pripiše terapija. U prizemlju objekta ugao je rezervisan za dotrajali bilijarski sto koji podseća na neko srećnije vreme.
U razgovoru sa našim domaćinima, predsednicom Saveta mesne zajednice Snežanom Radosavljević i učiteljicom Zoricom Janković, dobijamo istorijske podatke.
Prvi podaci o Rujištu datiraju iz 15. veka kada je evidentrano 13 kuća. Naselje se u to doba zvalo Rujovica po listopadnom grmu rujevina, predivnoj biljci roze boje čiji se cvetovi u narodnoj medicini upotrebljavaju za lečenje parodontoze, čira na želucu, hemoroida, problema s prostatom, bubrezima, mokraćnim mjehurom, znojenja i gubitka kose.
Do 1941. godine Rujište je pripadalo Sokobanjskom srezu. Godine 1874. imalo je 82 domaćinstva sa 560 stanovnika ali već 1900. čak 140 domaćinstva sa 929 stanovnika od kojih se 800 bavilo poljoprivredom. Mnogo ih je poginulo u Prvom svetskom ratu, o čemu svedoči spomenik zarastao u travi.
Selo je podeljeno na gornje i donje Rujište, a razdvaja ih većim delom neasfaltirani put. Specifično je po brojnim zaseocima, pa tako beležimo zaseoke Meteovci, Lukinci, Žikarci, Stevanovci, Golubovci, Lozijanci, Jerci (doseljenici iz zapadne Srbije), a tu je i Golemo Rujište koje je nazvano ironično, jer je zapravo mnogo malo.
Snežana Radosavljević objašnjava da selo danas odlikuje stanje koje je nalik većini srskih sela.
Ovde pretežno žive stari. Većina se bavi poljoprivredom ili stočarstvom, ali mnogi su zaposleni u Boljevcu, pa svakodnevno gravitiraju ka toj opštini jedinom autobuskom linijom. U selu nema nijednog osnovca, pa je iz tog razloga 2021. godine, na stogodišnjicu od osnivanja, zatvorena osnovna škola koja je nekada vrvela od učenika, seća se naša sagovornica.
Nedaleko od tog objekta danas živi Zorica Janković, koja je u njemu provela veći deo radnog veka prenoseći deci znanje. Danas putuje do Boljevca gde je nastavila svoj pedagoški rad.
Imala sam sreću da u vreme SFRJ u Rujištu živim bezbrižno. Kulturni i društveni život bili su dinamični, naročito nakon 1974. godine kada je izgrađen Dom kulture. U njemu je uvek bilo mnogo sveta jer su se često organizovale razne proslave, svadbe, kršenja i ispraćaji u vojsku, a postojale su čak tri sekcije kulturno-umetničkog društava, govori setno.
Iako se radnim danima iz dvorišta ne čuje dečja graja, vikendom se situacija menja. Rujištanci koji žive i rade u Boljevcu, Zaječaru ili Nišu, rado dolaze sa decom čiji smeh koliko – toliko remeti nestvarnu tišinu ovog planinskog sela.
Marina Radosavljević udala se u Boljevcu i potom rodila dvoje dece. Nije imala uslove za njihovo odrastanje i školovanje u rodnom selu, pa je morala u grad. Na to je primorala i priroda posla, ali je vikend rezervisan za povratak Rujištu i prirodi.
Meštani mnogo vole svoje selo i rado mu se vraćaju. Nije redak slučaj da ga posete i porodice koje su otišle da žive u inostranstvu, kaže Marina.
Poslednji put političari iz vrha države su ih se setili 2006. godine, kada je u zvaničnu posetu došao tadašnji predsednik Boris Tadić. Tada je škola dobila na poklon kompjutere, razne materijale za nastavu i učenje.
Bio je to događaj koji nas je malo probudio i stvorio nadu u bolje sutra. Nažalost, mladi koji su ostali u selu nisu sklapali brakove pa nije bilo ni dece, kaže Zorica.
Mnoga sela u istočnoj Srbiji su do te mere opustela da u njima nema prodavnice. Rujevčani su imali više sreće, pa se od prošle godine u jednom od objekta u centru mogu kupiti osnovne životne namirnice.
Poštu nemaju, ali je od pre dve godine postavljen repetitor sa internetom vezom koja je dobra, ali ograničena samo na jednog provajdera.
Rujištanci veruju da je jedna od njihovih šansi razvoj turizma, a nakon otvaranja luksuznog hotela „Ramonda“ u podnožju Rtnja, i dolaskom ljudi koji kupuju okolna imanja na kojima grade vikendice, stekli su se uslovi za plasman poljoprivrednih proizvoda.
Sve je više ljudi koji dolaze u ove krajeve i kupuju imanja, a ohrabruje to što su među njima mahom mladi ljudi. Jedan Nišlija je kupio kuću i planira da se bavi turizmom, ekologijom i poljoprivredom, pa je već zasadio osnovne kulture, obaveštava nas Snežana.
Pravu pozitivnu pometnju izazvala je i poznata srpska glumica Hristina Popović kada je, oduševljena prirodom, u Rujištu kupila plac sa idejom da sagradi kuću.
Videćemo šta će od toga da se realizuje, ali mi ćemo kao Mesna zajednica podržati svaku dobru ideju, kaže naša sagovornica koja je sa porodicom donedavno imala veliku površinu pod malinama.
Zemljšte koje je pripadalo njenoj porodici nakon eksproprijacije za potrebe puta prodato je na licitaciji bez njihovog znanja, i za kratko vreme buldožerima su malinjaci uništeni, a deo sela ostao bez vode. Kada je poveden sudski postupak, „biznismen“ je prekinuo radove.
Vredni i mahom složni stanovnici Rujišta, pretežno se bave poljoprivredom i sadnjom svih kultura. Za razliku od mnogo većih sela u Srbiji, karakteristično je to što mnoga domaćinstva imaju zavidan stočni fond.
Porodice koje se ozbiljnije bave stočarstvom pomažu se međusobno kod silaže ili prevoza đubriva.
U domaćinstvu Veljkovića žive tri generacije. Zvonko i Vidimka su u poznim godinama, pa se oslanjaju na sina Dejana i snaju Jelenu, te na vrednog unuka Ivana koji brine o stoci. Unuka Ivana je nakon udaje otišla iz sela.
Vredni Veljkovići se pretežno bave govedarstvom, sade pšenicu, kukuruz i heljdu.. U štali je 18 krava i šest teladi koje treba svakodnevno namiriti, pa za njih ne postoje niti praznici niti vikend.
Mladi danas neće da rade na selu, pa radnika ne mogu da nađem sve i da ga platim, žali se Ivan koji redovno mleko plasira IMLEK-u.
Kaže da vidi perspektivu u ovom poslu, ali od države ne očekuje samo deklarativnu podršku, već neke sistemske promene kako bi bio ohrabren da ostane tu gde jeste. A to svakako nije godišnja državna subvencija od 25.000 dinara po grlu, jer od tog novca birokrate iz nekakve agencije i tople kancelarije otkinu kolač od 5.000 dinara.
Od sela može da se živi sasvim pristojno, ali danas nema žena koje bi štikle da zamene opancima i da se udaju daleko od grada. Tačno je da ovde ima posla, da ne postoje vikendi i praznici, ali da bi se i u gradu dobro živelo potrebno je mnogo rada. Naša prednost je u tome što sami sebe organizujemo, sami smo svoje gazde, znamo sve protokole, manje je stresa a nemam ni šefa ni direktora koji bi mi zvocali, iznosi prednosti naš sagovornik. Nemam problem da nađem devojku, ali kada pomenem život u selu, tu se romansa završava.
Kako bi tržištu plasirao svoje proizvode, Ivanu pomažu društvene mreže preko kojih postavlja oglase. Ta komunikacija pomaže mu i pri nabavci mehanizacije ili rezervnih delova ili da se informiše o planovima Ministarstva poljoprivrede. Ipak, zbog nesigurnih otkupnih cena, zaključuje da poljoprivrednici rizikuju pri podizanju kredita a samim tim poljoprivreda trpi.
Surova klima ubrala je svoj danak 2014. godne, kada su zbog ledene kiše i snega koji su oborili dalekovode, meštani bili mesec dana bez struje, a stradala su i mnoga stabla.
Bio je to pakao od života. Nismo mogli da koristimo mobilne telefone kako bi lakše organizovali posao, nismo mogli da muzemo krave, da plasiramo robu, sećaju se Veljkovići.
Ovi vredni domaćini proizvode i čuvenu rakiju Rujištanku. Peče se isključivo od šljive „ranke“ koje danas ima vrlo malo u ovom delu Srbije, a ima 24 gradi.
Danas Rujištanci proslavljaju dve seoske zavetine i tada se skupi celo selo. Od prošle godine seoska slava obeležava se u obližnjoj maloj novosagrađenoj crkvici 28. juna, na Vidovdan, po kome i nosi ime. Ovaj praznik proslavlja se uz hranu, piće i muziku. Mesna zajednica organizuje 8. marta proslavu Dana žena, a za Božić tradicionalno paljenje badnjaka.
Iz Rujišta potiču mnoge ugledne ličnosti, lekari, profesori…
Ističu se Vojkan Žikić, doktor specijalsita interne medicine, Siniša Mišić, doktor je istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, inženjeri Zvezdan Milićević, Milovan Milović i Marijana Stojanović, zatim diplomirani farmaceut Marijana Dimitrijević, koja živi i radi u Sloveniji kao profesorka Nataša Smiljković, profesor srpskog jezika i književnosti.
„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Opštine Boljevac u 2022. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“
