Projektno sufinansiranje kao mehanizam vlasti da plaća svoje medije

174 0
Mediji u Srbiji dobijaju novac građana da bi ih, zauzvrat – lagali, varali, spinovali
Iako je u pojedinim lokalnim samoupravama, kao i na nivou republike i pokrajine, već postojala praksa raspisivanja konkursa za medije i formiranja stručnih komisija koje su raspoređivale novac građana za medijske projekte – projektno sufinansiranje medijskih sadržaja zakonski je detaljno regulisano tek Zakonom o javnom informisanju i medijima (ZJIM) iz 2014. godine.

Država se tim zakonom obavezala da će izaći iz vlasništva u medijima, a da će, istovremeno, kvalitetne medijske sadržaje i dalje finansirati, kako stoji u zakonu – “na osnovu principa o dodeli državne pomoći i zaštiti konkurencije, bez diskriminacije”. Ovaj zakonski princip pozdravljen je od novinarskih i medijskih udruženja, kao i od međunarodne zajednice. Srbija je te, 2014. godine, zbog seta medijskih zakona, dobila dobre ocene na rejting listama organizacija koje mere nivo medijskih sloboda u svetu.

Međutim, kao i mnogim drugim slučajavima u Srbiji, zemlji u kojoj ne postoji ni V od vladavine prava, dobro zakonsko rešenje u praksi se pretvorilo u svoju suprotnost: umesto da finansira zakonom utvrđen javni interes, država je projektno sufinansiranje iskoristilo za svojevrsni, kako će reći pojedini medijski analitičari, “udruženi zločinački poduhvat”. Kršeći i ismevajući regule, potpuno neprikriveno i bahato, vlast ovaj mehanizam koristi da izdašno plaća ili, bolje rečeno, korumpira svoje medije. Ono “bez diskriminacije” iz zakona pretvoreno je u sistemsku diskriminaciju medija koji imaju kritički otklon od vlasti. A sigurno je da ne postoji izvesnijeg javnog interesa u medijskoj sferi od kontrole vlasti – to je na kraju conditio sine qua non medijskog profesionalizma.

Kako vlast zaobilazi zakone? Najčešće tako što u konkursne komisije imenuje ljude iz fantomskih, nereprezentativnih novinarskih i medijskih udruženja (po zakonu, većinu u komisijama čine predstavnici esnafskih udruženja) koji novac dodeljuju onako kako im vlast “naredi”. Zauzvrat, u svojim lokalnim samoupravama, kao i na republičkim i pokrajinskim konkursima, oni za medije u kojima rade ili kojima su vlasnici – dobijaju značajna sredstva. Tako je krug zatvoren!

Podsetimo da Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije za 2018. godinu donosi veoma negativnu ocenu stanja u medijima, a osim transparentnosti medijskog vlasništva apostrofira se problem državnog finansiranja medija i uticaja koji se na taj način ostvaruje, i to ne samo na medije već i na slobodu izražavanja uopšte. U fokusu je sufinansiranje javnog interesa u sferi javnog informisanja, ali i „raspodela sredstava za oglašavanje“. Treba podvući da je projektno sufinansiranje samo jedan od instrumenata kojima država novac građana usmerava u režimske medije. Spomenimo još samo javne nabavke, koje su manje-više potpuno neistraženo područje, ali i finansiranje medija putem povezanih firmi.

 

Iz godine u godinu – sve gora praksa

Što se tiče konkursnog finansiranja medijskih sadržaja, postoji jasan, poražavajući kontinuitet: od 2015. godine, koja je trebalo da bude prva godina pune primene medijskih zakona pa do danas, praksa je iz godine u godinu sve gora i gora. Ako su i postojali primeri dobre prakse (recimo, konkursi Ministarstva), oni su napušteni i zaboravljeni.

Medijska i novinarska udruženja su 2016. godine izdali Belu knjigu konkursnog sufinansiranja, i već tada su ukazala na mnogobrojne probleme, izradivši pritom i preporuke kako bi se oni mogli rešiti. Vlast ne samo da nije htela da prihvati i implementira ove preporuke već je stvari dovela do banalne krajnosti: skoro da nema medijskog konkursa kojeg ne prati skandal, a novac odlazi medijima koji ne samo da su naprednjački “glasnogovornici” već i svakodnevno, kontinuirano krše novinarski etički kodeks, i to na najdrastičniji način. Inače, upravo bi poštovanje etičkih standarda trebalo da bude uslov za dodelu sredstava građana. Pojednostavljeno rečeno, mediji u Srbiji dobijaju novac građana da bi ih, zauzvrat – lagali, varali, spinovali…

U Beloj knjizi je utvrđeno da je država na svim nivoima u roku od godinu dana (april 2015 – april 2016) za medijske projekte izdvojila više od dve milijarde dinara, a da su u bezmalo 70 odsto slučajeva primećene nepravilnosti u realizaciji konkursa. Iako su rezultati i tada bili, kao što se vidi, dramatično loši, situacija je danas takva da se pojedini mediji ovog perioda sećaju sa nostalgijom, jer je u međuvremenu primenjen princip – pogotovo na lokalnom nivou – ni dinar medijima koji ne veličaju lik i delo Aleksandra Vučića i lokalnih naprednjačkih kabadahija.

Nedavno je NUNS saopštio da su u prvoj polovini ovde godine objavljena 138 konkursa sa sufinansiranje projekata u javnom informisanju, vrednih više od 1,5 milijardi dinara, i da se nastavila “praksa pretežnog finansiranja političke promocije i propagande na štetu javnog interesa i objektivnog informisanja”.

Udruženja vratila novac zbog nepravilnosti!

Prošle godine su konkursi Ministarstva kulture i informisanja realizovani na takav način da su novinarska i medijska udruženja, u znak protesta, odbila da prime novac koji su dobili na ovim konkursima. Ona su tada saopštila da je proces dodele sredstava bio “u potpunosti nelegitiman” i da su o kvalitetu projekata “odlučivali nestručni i nekredibilni ljudi sa jasnom političkom agendom“. I ove godine je bilo problema na konkursima Ministarstva, i u izboru stručnih komisija, ali i u dodeli sredstava, pa su recimo – kako izveštava sajt Raskrikavanje – firme u vlasništvu tajkuna bliskog vlasti, “legendarnog” Radoice Milosavljevića, dobile čak 16,5 miliona dinara, a takođe su izdašno “nagrađene” i televizije u vlasništvu porodice šefa BIA-a Bratislava Gašića.

Što se tiče skandala i nepravilnosti na lokalnim konkursima, trebalo bi nam desetine ovakvih tekstova da bismo ih sve nabrojali, ali navedimo nekoliko najdrastičnijih slučajeva zloupotrebe: na prošlogodišnjem beogradskom konkursu čak 15 miliona dinara dodeljeno je režimskim tabloidima – Informer, Srpski telegraf i Alo – i to za projekte koji su eksplicitno (ponavljamo, suprotno zakonu) naveli da će promovisati interese i infrastrukturne projekte vlasti, kao što je to, recimo, “obasjana Slavija”. Ove godine su tabloidi, uključujući tu i Kurir, dobili nešto manje novca na beogradskom konkursu – oko 12,5 miliona dinara, ali su zato bolje prošli na drugim lokalnim konkursima. Procenjuje se da su od početka ove godine dobili bezmalo 30 miliona dinara.

Informer je tokom 2017. i 2018. godine dobio ukupno oko 15 miliona dinara na lokalnim konkursima. Dakle, medij koji je jedan od šampiona u kršenju Kodeksa novinara Srbije i širenju lažnih vesti. Ovaj tabloid je od početka ove godine na lokalnim konkursima (Beograd, Novi Sad, Vršac, Užice, Subotica, Sremska Mitrovica, Ruma, Pančevo, Nova Varoš, Kikinda i Stara Pazova) dobio čak 9,5 miliona dinara, a prema podacima Saveta za štampu, od avgusta do decembra 2018. godine, imao je oko 600 prekršaja novinarskog kodeksa.

Prošlogodišnji rekorder u kršenju novinarskog kodeksa, dnevni list Srpski telegraf (929 puta prekršen kodeks) dobio je 5,5 miliona dinara na ovogodišnjem beogradskom konkursu. I tako dalje…

Preporuke u Medijskoj strategiji, ali…

Preporuke koje su se našle u Beloj knjizi u nešto izmenjenom i razrađenom obliku ubačene su i u nacrt Medijske strategije, dokumenta kojeg je izradila radna grupa sastavljena od predstavnika novinarskih i medijskih udruženja, kao i predstavnika državnih institucija, a uz pokroviteljstvo OEBS-a. Iako je vlast ovaj dokument na svoju ruku izmenila i poslala u Brisel, izbacivši iz njega neke “supstancijalne stvari”, vrlo je moguće da će se preporuke, u obliku ciljeva, pronaći i u završnoj verziji dokumenta koji će usvojiti Vlada Srbije. Ali to samo po sebi neće ništa značiti, jer će proći mnogo vremena dok se one pronađu i u zakonima, a i tada, kako vidimo, ništa nije garantovano. Naprotiv, veoma je teško izmenama propisa naterati vlast da poštuje zakone. To je svojevrsni paradoks! Dakle, vlast će – ukoliko to želi – pronaći rupu u zakonu ili način kako da i dalje finansira svoje medije. Ukoliko nije po zakonu, tim gore po zakon!

Novinarska i medijska udruženja su u Beloj knjizi zahtevala da se obezbedi transparentnost procesa konkursnog sufinansiranja, evaluacijа odobrenih projekata, kao i jasno definisane sankcije za organe vlasti i organe nadležne za poslove javnog informisanja koji su kršili zakone. U tekstu Medijske strategije razrađena su rešenja kako do toga može da se dođe. Osim toga, predviđeni su i uslovi koje moraju da ispune oni koji će biti članovi stručne komisije, kao i mehanizmi za razrešavanje i definisanje sukoba interesa u ovom procesu.

Više štete nego koristi
Tanja Maksić (foto: Medija centar BG)

Tanja Maksić, medijska ekspertkinja, koja je u Radnoj grupi za izradu medijske strategije predstavljala Asocijaciju onlajn medija (AOM), u razgovoru za VOICE, kaže da izmene zakona “mogu da utiču na unapređenje procedura sprovođenja konkursa”, ali se slaže sa tim da one “bez političke volje” neće doneti mnogo.

“Ključni problem je zapravo u činjenici da je ovaj sistem budžetskog finansiranja potpuno zloupotrebljen i to tako da se njime ‘nagrađuju’ mediji lojalni vlasti”, kaže Maksić.

Ona dodaje da problema ima na svakom koraku procedure sprovođenja javnih konkursa.

“U pripremnom periodu potrebno je definisati lokalni javni interes (kroz dijalog sa organizacijama civilnog društva i građanima) i namenu samog konkursa. U narednom koraku treba razraditi procedure i kriterijume za izbor članova komisije koji odlučuju o projektima, i to tako da se odaberu ljudi sa stručnim i profesionalnim kvalifikacijama, kao i oni koji nisu u sukobu interesa. Osim toga, potrebno je obezbediti evaluaciju projekata, procenu kvaliteta sadržaja koji je proizveden, kao i kontrolu finansijskih izveštaja (da li je novac namenski potrošen)”, kaže Maksić.

Jelena Kleut, ekspertkinja koja je u Radnoj grupi za izradu medijske strategije delegirana od Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV), kaže za VOICE da je prvi i najveći problem projektnog sufinansiranja medijskih sadržaja taj što su vlasti ovaj instrument “shvatile kao način da ucenjuju medije i nagrade one koji nekritički izveštavaju”.

Jelena Kleut (foto: Medija centar BG)

 

“Iz tog glavnog problema onda proističe i niz drugih: nedovoljno učešće građana u formulisanju prioriteta javnog informisanja (posebno na lokalnom nivou), kvalitet i kredibilitet komisija i način njihovog izbora, ogromna razlika u sredstvima koje opštine (ne) izdvajaju za medije, i izostanak procene kvaliteta sadržaja. Uz to postoje i manjkavosti u samim procedurama, ali one bi se lako mogle rešiti da nije osnovnog problema”, kaže Kleut.

Vukašin Obradović, koji je takođe bio član Radne grupe, i to ispred Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), ističe da je sistem projektnog sufinansiranja pretvoren u “mehanizam finansijskog servisiranja medija bliskih vlasti”.

On ističe da je javni interes “preoblikovan u partijski”.

“Mi sada na delu imamo praktično legalizovano sufinansiranje medijske infrastrukture Srpske napredne stranke. U tu svrhu, koriste se rešenja koja su predviđena Zakonom o javnom informisanju i medijima, naravno prilagođena novoj nameni, i mislim da su anomalije dostigle te razmere da je prosto nemoguće izmenama ili dopunama zakona i pravilnika promeniti tu praksu”, smatra Obradović.

Iako ističe da je to možda isuviše radikalno, Jelena Kleut smatra da bi se za “današnji društveno-politički momenat” u Srbiji moglo razmotriti i to da se “suspenduje” ovakvo, loše i klijentelističko sufinansiranje sadržaja.

“Ono trenutno nanosi više štete nego što donosi koristi”, smatra ona.

Svako drugo rešenje naišlo bi na iste probleme

Godine 2010. grupa medijskih eksperata iz zapadne Evrope, za potrebe Evropske komisije u Srbiji, izradila je studiju o medijskoj sceni Srbije. Jedna od njihovih preporuka je bila da se novac građana namenjen medijima servisira kroz nezavisno telo koje bi se zvalo Medijski fond. Od ovog rešenja se u procesu izrade prethodne Medijske strategije (usvojena 2011. godine) odustalo, ali je svakako otvoreno pitanje da li bi ovaj sistem bolje funkcionisao nego postojeći, s obzirom na činjenicu da “nezavisne institucije” u Srbiji funkcionišu u skladu sa potrebama vlasti, odnosno kao ispostave vladajućih stranaka.

Jelena Kleut smatra da bi i druga rešenja iz uporedne medijske prakse – u Srbiji naišla na slične probleme. Ona spominje dobar, ali nažalost “prekinut” hrvatski instrument namenskih podsticaja za medijske civilnog sektora.

“U Srbiji bi ovaj instrument doveo do ogromnog broja provladinih nevladinih organizacija”, smatra Kleut.

“Zbog toga se pri izradi strategije, umesto novih rešenja, išlo ka tome da se ugrade dodatni sigurnosni mehanizmi koji bi sprečili ili barem težali politizaciju projektnog sufinansiranja. Takođe, predviđene su i neke dodatne mere za informisanje na lokalnom nivou, kao i za medije civilnog sektora”, kaže Kleut.

Tanja Maksić ističe da se na radnoj grupi nije tragalo sa nekim drugim modelima budžetskog sufinansiranja medija, jer se projektno finansiranje pokazalo kao dobar model u zemljama gde se sprovodi po standardima.

“Na primer, većina novca namenjenog OCD i medijima koji dolaze kroz EU IPA fondove deli se na osnovu kompetetivnog konkursa. Zbog toga u Nacrtu strategije koji je predat Vladi postoji čitav niz preporuka koje treba uzeti u obzir u trenutku kada se medijski zakoni budu menjali.”, kaže Maksić.

Ona dodaje da se kao novina u nacrtu Medijske strategije našla neka vrsta investicionih sredstava koja bi se delila mimo konkursa i koja bi, pre svega, “služila kao podsticaj razvoju novih biznis modela”. Priznaje međutim da se plaši kako će ovaj sistem u praksi funkcionisati.

Vukašin Obradović (foto: Medija centar)

Vukašin Obradović smatra da je u ovom trenutku “neophodna generalna nepristrasna analiza vlasničkog i sadržajnog pluralizma koja bi pokazala pravo stanje u medijskom sistemu Srbije kad je pitanju ostvarivanje javnog interesa u pitanju”.

“U skladu sa nalazima potrebno je osmisliti najbolji način zaštite javnog interesa u oblasti informisanja. Javni interes je ozbiljno ugrožen, mi imamo informisanje građana koje ne zadovoljava minimum pluralizma, medije koji nisu kontrolori već sastavni deo vlasti. U takvoj situaciji, iluzorno je očekivati da će oni koji su modelirali ovakav sistem preduzeti mere da se on demontira. Prema tome, ne radi se o ovom ili onom sistemu koji bi bio eventualno prikladniji medijskoj sceni Srbije. Reč je političkom resetovanju celog sistema koji podrazumeva kompleksne promene, a mediji bi bili samo deo tih sveobuhvatnih promena”, kaže Obradović.

Piše: Nedim Sejdinović za VOICE 

Sadržaj sa sajta može se preneti samo uz poštovanje USLOVA KORIŠĆENJA

Slične vesti

There are 1 comments

  1. Ovi kvazi novinari misle da neko veruje u lazi i gluposti koje plasiraju svakodnevno. Placeni su da pisu lazi i pokusavaju da naruse ugled Srbiji i ljudima koji je vode. Aktuelna vlast danas raei u nteresu drzave i naroda a to ocigledno mnogima iz opozicije smeta, kao sto im smeta i to sto su gradjani prozreli njihov lopovluk i sto ova vlast nije korumpirana kao sto je njihova bila

    Odgovori

Napiši komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

X