Smatramo da su političke institucije u Srbiji neefikasne i da omogućavaju vladi da vodi politiku suprotnu onoj koja je na izborima osvojila većinsku podršku. Reformom institucija smanjio bi se broj stranaka u vladi, a poslanici, ministri, odbornici, gradonačelnici i predsednik Republike imali bi jasno definisane funkcije i odgovornosti.
Neefikasnost rada vlade ogleda se u teškim ili ponekad nemogućim promenama vladine politike. Lustracija, odgovorna fiskalna politika, departizacija javnih preduzeća, smanjenje korupcije, samo su neki od društvenih zahteva koje vlada ne može da sprovede, iako građani na izborima većinski glasaju za sprovođenje takvih programa.
Političke institucije opretećene su lošom kadrovskom politikom, jer umesto odgovornih i posvećenih predstavnika građana u njima sede mahom poslušnici partijskih moćnika.
Postojeći institucionalni sistem obiluje nizom problema koji se ogledaju u izbornom sistemu, “feudalizovanoj” vladi, neposrednom izboru predsednika Republike i sistemu lokalne samouprave. Da bi te institucije efikasno funkcionisale, predlažemo sledeće promene:
Tražimo promenu izbornog sistema. Proporcionalni izborni sistem u Srbiji predstavlja jedan od glavnih uzročnika političke i institucionalne inercije. Poslanici izabrani po ovom sistemu ne izražavaju direktnu volju građana, već su mahom poltroni i aparatčici, imenovani voljom stranačkog lidera. Takođe, takav izborni sistem omogućuje stvaranje vlada sa velikim brojem stranaka, što ima negativne posledice po vladinu politiku. Što je broj stranaka u vladi veći, to je vladi teže da usvoji politiku koja menja status quo, jer svaka stranka može da uloži veto, koji može da blokira promene, preteći izlaskom iz koalicije. Efekat velikog broja stranaka sa mogućnošću ulaganja veta je posebno uočljiv kod ekonomske i fiskalne politike posle 2008. godine, kada je u vladi bilo sedamnaest stranaka i kada je došlo do eksplozije budžetskog deficita i javnog duga.
Želimo da smanjimo broj stranaka u vladi, tako što ćemo uvesti mešoviti izborni sistem umesto proporcionalnog. Dve trećine poslanika biralo bi se po većinskom izbornom sistemu, a jedna trećina po proporcionalnom. Rezultat takvog sistema, koji uspešno funkcioniše u Nemačkoj, Izraelu, Novom Zelandu, Japanu i drugim zemljama, jeste manji broj stranaka u skupštini i samim tim u vladi. Vlade u tim zemljama su stabilnije i lakše se usaglašavaju oko promene javne politike, kada je promena javne politike neophodna. Poslanici izabrani većinskim sistemom imaju jasnu i direktnu odgovornost prema građanima koji su ih birali.
Da će primena mešovitog izbornog sistema dati slične rezultate i u Srbiji, pokazuje primer Vojvodine, za čiju se skupštinu poslanici biraju po mešovitom sistemu. U Skupštini Vojvodine, posle izbora 2008. godine, bilo je ukupno sedam izbornih lista, a u Skupštini Srbije šesnaest. Izvršno veće Vojvodine u periodu 2008-2012. godine činilo je pet stranaka, a Vladu Srbije čak sedamnaest stranaka. Posle majskih izbora održanih 2012. godine, Izvršno veće Vojvodine čine samo tri, a Vladu Srbije sedam stranaka.
Tražimo veći cenzus za koalicije. Dodatni institucionalni mehanizam kojim bi se u Skupštini Srbije smanjio broj stranaka – pogotovo manjih stranaka – jeste uvođenje većeg cenzusa za koalicije. Predlažemo cenzus od 7% za koaliciju dve stranke, 9% za koaliciju tri stranke, 15% za koaliciju četiri stranke, te 25% za koaliciju pet i više stranaka. (Cenzus se i dalje ne primenjuje na manjinske stranke.)
Promena izbornog zakona bi omogućila efikasniju borbu protiv korupcije. Promena izbornog zakona rezultirala bi manjim brojem stranaka u vladi, a to bi omogućilo lakšu borbu protiv korupcije. Sadašnje izborno zakonodavstvo, koje stvara vlade sa puno stranaka, omogućava jednom broju stranaka da neprekidno bude na vlasti. Kada vladu čini minimalna koalicija (što znači da je dovoljno da jedan partner napusti vladu da bi ona pala), vladi su vezane ruke u pogledu sprovođenja antikorupcijske politike, kad god borba protiv korupcije podrazumeva istragu svih članova prethodne koalicije (uključujući i one koji sede u vladi). U tom slučaju, koalicioni partneri koji su preostali iz prethodne vlade, mogu da zaprete da će napustiti vladu ako istraga obuhvati i njih. Tada borba protiv korupcije staje ili se usmerava na političare koji više nisu u vladi.
Zahtevamo uvođenje kancelarskog sistema vlade. Veliki broj članova vlade, koji mogu da ulože veto, stvorio je „feudalizaciju“ vlade. To znači da u vladi ne postoji lider i jedinstvena vladina politika, već svaka stranka dobija nekoliko resora nad kojima ima apsolutnu kontrolu.
Takav institucionalni dizajn sprečava premijera da vodi jedinstvenu politiku (obaveznu za celu vladu). Umesto da bude lider u vladi, premijer postaje čuvar koalicije. On je često prinuđen na kompromise i ustupke da bi održao koaliciju, što dovodi do nekonzistentnosti ili potpunog odsustva programa. Vlada koja nema lidera implicitno šalje signal da nema legitimitet, a odsustvo legitimiteta slabi njen kapacitet za sprovođenje reformskog programa. Vlada Mirka Cvetkovića je pokušala, ali nikada nije sprovela u delo „seču propisa“, što pokazuje da premijer koji nema legitimitet ne može čak ni od svoje administracije da zahteva promenu ponašanja i propisa.
Jednim delom, takvo stanje je posledica pravila da skupština bira vladu. Zato, umesto postojećeg sistema, predlažemo kancelarski sistem vlade u kome skupština bira premijera, a ne vladu. U takvom sistemu premijer je jedini odgovoran za odluke vlade. Kada je izabran, premijer formuliše politiku vlade, bira i otpušta ministre, za šta nije neophodna potvrda skupštine. Ako skupština nije zadovoljna radom vlade, ona glasa o smeni premijera, a ne vlade. Vlada ne može imati više od deset ministarstava.
U slučajevima kada najveća stranka može da bira između više koalicionih partnera, direktan izbor premijera bi, zajedno sa reformom ostalih političkih institucija, omogućio premijeru da se prvenstveno bavi formulisanjem i sprovođenjem koherentne javne politike, a ne samo održanjem koalicije.
Tražimo posredan izbor predsednika Republike. Karakter predsedničkog sistema u Srbiji se prečesto menja. Kada predsednik nema većinu u skupštini i vladi, on je ceremonijalni predsednik čije mišljenje ne mora da se uvažava i koji ne učestvuje u političkom odlučivanju. Kada predsednikova stranka ima većinu u vladi, onda predsednik ima snažan uticaj na izbor premijera i politiku koju vodi vlada. Dosadašnja praksa pokazala je da se za premijera postavlja nepolitička ličnost, ili se mesto premijera ustupa manjoj stranci. I jedna i druga praksa predstavljaju kršenje volje većine izražene na izborima. Osim toga, obe prakse utiču na neefikasno donošenje odluka, to jest tešku promenu javne politike. Predsednik Republike je glavni inicijator takvog shvatanja pozicije premijera, jer je biran na neposrednim izborima. Umesto da vođenje javne politike prepusti premijeru, politiku ne vodi ni premijer, ni predsednik.
Osim toga, direktno izabrani predsednik na izborima, često – upravo zato jer se bira neposredno, biračima obećava političke programe koje nije u stanju da ispuni. Sistem koji omogućuje kandidatu koji nema nadležnost u otvaranju novih radnih mesta da obeća kako će otvoriti nova radna mesta je feleričan. Takva praksa dovodi birače u zabludu, jer predsednik nema ovlašćenja da vodi javnu politiku.
Umesto direktno izabranog predsednika, predlažemo da se predsednik bira u Skupštini Srbije. To bi smanjilo političku atraktivnost predsedničke pozicije, pa bi se stranački lideri, umesto za poziciju predsednika, borili za poziciju premijera i u kampanji nudili političke platforme koje, kao budući premijeri, mogu da ispune. Tada bi građani mogli preciznije da znaju ko je odgovoran za ispunjenje ili neispunjenje izbornih obećanja.
Želimo da smanjimo broj poslanika u Skupštini Srbije. Narodni poslanici se ponašaju neodgovorno. Uglavnom ne prisustvuju sednicama i dolaze samo kada treba da se glasa. Retki su poslanici koji čitaju zakone i ozbiljno se pripremaju za skupštinsku raspravu. Jedan od razloga za to je preveliki broj poslanika u Skupštini Srbije. Veliki broj poslanika otežava građanima kontrolu i nadzor nad ponašanjem poslanika. Otuda se često dešava da u skupštinskoj sali, umesto dvesta pedeset poslanika, sedi i raspravlja samo dvadesetak poslanika.
Veliki broj poslanika podstiče stranke da u skupštinu šalju ljude koji nisu zainteresovani za skupštinski rad ili ljude koji paralelno sa poslaničkim poslom obavljaju još nekoliko poslova. Kada bi se broj poslanika smanjio, mešovitim izbornim sistemom u skupštinu bi bili izabrani kvalitetniji i odgovorniji ljudi, koji bi se ozbiljno bavili donošenjem zakona. Za vreme svog mandata, poslanik ne može obavljati ni jednu drugu javnu funkciju, niti imati aktivan radni odnos. Osim toga, predlažemo da se ponovo uvede institucija dvotrećinskog kvoruma i u danima kada se ne glasa. Na drugoj strani, poslanici moraju da dobiju stručne timove koji će im omogućiti da se adekvatnije pripreme za skupštinsku raspravu.
Svaki poslanik mora da dobije svoju „ličnu kartu“, na osnovu koje će se znati kako je glasao za koji zakon, kada je prisustvovao sednicama, o čemu je govorio i koliko je novca potrošio. Lične karte treba da budu elektronske i dostupne na uvid svakom građaninu.
Predlažemo da se broj poslanika smanji sa 250 na 150. Manji broj poslanika, uz strože sankcionisanje njihovog ponašanja, omogućio bi odgovornije ponašanje poslanika i kvalitetniju skupštinsku raspravu.
Zahtevamo većinski izborni sistem za lokalne izbore iz istih razloga kao i za skupštinske izbore – želimo da na lokalu bude manje stranaka u izvršnoj vlasti i opštinskoj administraciji, a da odbornici i gradonačelnici budu odgovornji prema biračima. Osim toga, želimo da prekinemo praksu iz 2008. i 2012. godine koja podrazumeva da lokalna izvršna vlast mora da odslikava strukturu koalicije sastavljene u Vladi Srbije nakon održanih izbora. Manji broj stranaka u lokalnim skupštinama i opštinskim većima smanjio bi uticaj režimskih stranaka, a time i uticaj Vlade Srbije na lokalne administracije.
Tražimo direktan izbor za gradonačelnike. Umesto da kao nosioci izvršne vlasti u opštinama predsednici opština i gradonačelnici budu motori lokalnog razvoja, oni svoju poziciju stiču na osnovu partijske pripadnosti i podaničkog ponašanja.
Takav institucionalni dizajn na lokalnom nivou podstiče lokalne političare da se više brinu za interes stranačke centrale u Beogradu, nego za interes građana koji su ih izabrali. Kada bi gradonačelnici bili birani direktno, njihova autonomija u odnosu na stranačke centrale i vladu Srbije bi ojačala, a politika koju vodi bi više odgovarala lokalnim potrebama.
Poziciju predsednika opštine i gradonačelnika treba ojačati tako što bi opštinsko veće bilo odgovorno predsedniku opštine, a ne opštinskoj skupštini. (Neusklađenost odgovornosti između skupštine, opštinskog veća i predsednika opštine bio je glavni problem sa Zakonom o lokalnoj samoupravi iz 2002. godine, kada se predsednik opštine birao direktno.) Time bi se eliminisala mogućnost prekomponovanja opštinske administracije posle izbora na republičkom nivou.
Jačanje pozicije predsednika opštine izmestilo bi proces formiranja koalicije iz lokalnih skupština i time ga zaštitilo od uticaja stranačkih centrala . S vremenom bi se razvili jaki i autonomni lokalni lideri koji bi bili kandidati za nove republičke lidere. Time bi se značajno promenila autoritarna struktura političkih stranaka i unapredio demokratski proces u Srbiji, jer bi sada lokalni odbori stranaka stvarali nove republičke lidere. Ti novi lideri bi, umesto da svoje mesto u politici stiču odanošću stranačkom vođi, svoje mesto zauzimali na osnovu autonomnog političkog programa i poverenja koje su stekli kod građana na lokalu.
Preuzeto sa www.novastranka.rs
