Piše: Ana Janković, Bor
Gradovi najčešće nastaju na rekama. Bor je nastao na rudniku. Reku nema, ali ima jezero koje je za potrebe rudnika stvoreno pre nešto više od pedeset godina.
Novca je tada bilo i nije se štedelo da se uredi obala Borskog jezera.
Izgledalo je da nikada ništa neće narušiti lepotu i idilu ovog prekrasnog mesta.
Pola veka postojanja Borskog jezera 2009. godine prošlo je, blago rečeno – neprimećeno. U mnoštvu velikih problema koji su snašli naš mali lepi grad, počev od nezapamćene nemaštine, moralnog i duhovnog iskliznuća, pa do čestog smenjivanja na vlasti brojnih frankenštajn-koalicija koje su samo pravile štetu i unosile dodatni nemir, nespokojstvo i beznađe, izgleda da niko nije imao ni vremena ni volje da brine o ovom retkom blagu koje malo ko u Srbiji ima. Neko pre nas, Rudarsko-topioničarski basen, Opština Bor, godinama su ulagali i gradili, a danas je sve prepušteno propadanju koje izaziva ne samo vreme koje neumitno prolazi i ostavlja svoj nemilosrdni trag, već i bahati pojedinci kojima je sve dozvoljeno i za koje zakoni ne važe. Najlakše je uništavati ono što nisi gradio i što nisi platio.
Izgleda da od prirodnih nepogoda (suša, na primer), Borsko jezero neuporedivo više pogađa jedna druga pošast, popularno nazvana – ljudski faktor: bahatost, nevaspitanje, bezakonje, odsustvo svakog morala i osećaja da nismo sami na svetu i da sve što imamo treba da čuvamo ne samo za sebe, već i za one koji dolaze posle nas i koji će nas prezirati zbog nepodopština koje smo za kratko vreme napravili i oduzeli im ono što i njima sa pravom pripada.
Nekoliko godina unazad beležim taj svekoliki sunovrat. Roštiljdžije u „privatnoj režiji“ na svakom koraku, svuda neka vatrica čija iskra, na najmanji povetarac, može da izazove katastrofu neviđenih razmera, parkirana vozila na zelenoj površini, pa čak i do same vode – iz kojih trešti muzika, dva splava sklepana od materijala sa otpada, bez mokrog čvora i osnovnih higijenskih uslova, jedno ruglo, gnojavi čir nasred Glavne plaže, a kao da je malo nevolja, sa tendencijom da postane običaj, pojavili su se i „divlji“ kamperi koji svoju „ljubav“ prema letovanju u prirodi pokazuju tako što kampuju van za to predviđenog prostora. Najviše ih je na prostoru Glavne plaže i potezu između Glavne plaže i motela „Metalurg“.
Osobe koje se ovako bahato i neprilagođeno ponašaju, samim tim što su se uopšte odlučile na ovakav kabadahijski korak, sa očiglednom namerom da besplatno letuju (gde to ima?), svakako ne spadaju u one koji će barem voditi računa o tome da ne prljaju i ne devastiraju okolinu koju su bespravno zauzeli i onemogućili drugim Boranima, njihovim gostima i ostalim posetiocima da koriste priobalje Borskog jezera za odmor i relaksaciju.
Osim što tim mestima ne može da se priđe od šatora, prikolica, kamp-opreme, ribolovačkog pribora – strateški raspoređenog tako da tu zaista ne može niko da priđe (s kojim pravom?), „kamperi“ ostavljaju đubre za sobom, u okolini se, zbog nepostojanja propisnog mokrog čvora, širi nesnosni smrad. Sve to, nama koji volimo jezero, bez obzira na to da li smo ovde rođeni ili nismo, a koji pamtimo i neke „bolje dane“ i kojima je stalo da jezero vrati nekadašnji „sjaj“, kada se o svemu vodilo računa i kada tamo nije mogao da radi ko šta hoće – postalo je zaista nepodnošljivo do te mere da i sami izbegavamo odlazak na jezero, a pogotovo da tamo pozivamo svoje goste da se ne bismo sramotili.
Primetno je da se u poslednje vreme na Borskom jezeru mnogo radi, da je posle toliko godina prekrasni hotel „Jezero“ renoviran i ponovo otvoren za goste, da se imaju sigurno veliki planovi kako bi se oživeo turizam u borskom kraju i privukli gosti, a što bi stvorilo i mogućnosti za nova radna mesta, dakle – rad za opšte dobro. Međutim, „divlji“ kamperi, automobili parkirani na plažama i zelenim površinama, roštiljanje na svakom koraku, jednom rečju: sveopšte bezakonje – ne odaju dobru sliku, barem ne onakvu kakvu bismo mi svi – kojima je do našeg grada stalo – želeli.
Nikakve razlike nema između onih koji lome po gradu ono što je nedavno napravljeno i popravljeno i – pretpostavljam – skupo plaćeno od ovih koji prave štetu (i materijalnu i moralnu) na Borskom jezeru. Neki naši sugrađani su loš primer i ostalima koji dolaze iz drugih gradova: da li je moguće da Zaječarci smeju da parkiraju vozila na Popovoj plaži ili Beograđani na Adi Ciganliji – na primer? Ili smatraju da na Borskom jezeru mogu da čine šta im je volja, a očigledno nisu sposobni da prosude šta je ispravno, a šta nije.
Na to treba, verovatno, da im ukažu policija i Komunalna inspekcija.
Da li je moguće da nijednoj opštinskoj službi, brojnim inspekcijama, pa i policiji, ne može da padne na pamet da dođu i pokažnjavaju ove neprilagođene i siledžije i uteraju malo novca u budžet? Barem neka im to bude motiv, ako već ne mogu da se sete nekog drugog razloga.
U policiji ne reaguju na pozive sa jezera, prošle godine sam nekoliko puta uporno zvala sa Glavne plaže, ali osim što su ljubazno iskazali razumevanje za „moj problem“ (?!) i što me je jedan šaljivdžija uputio na vatrogasce, ništa drugo nisu preduzeli. Hoćemo li čekati da neko nastrada samo zato što je legao da se sunča na Glavnoj plaži dok neki nepomenik automobilom vozi slalom između ljudi? Tada će zaista biti kasno za svaku akciju.
U Komunalnoj inspekciji tvrde da nemaju potrebna ovlašćenja da preduzmu određene radnje u skladu sa važećim zakonima jer je, kako kažu, Borsko jezero sa priobaljem u vlasništvu Rudarsko-topioničarskog basena Bor. Zaboravili su (?) da kažu da su plaže od pre nekoliko godina uglavnom vlasništvo nekoliko privatnih lica, ali ja ipak ne razumem – ako Javno komunalno preduzeće „3. oktobar“ redovno kosi travu i čisti (privatne?) plaže o trošku poreskih obveznika Opštine Bor, zašto i opštinska Komunalna inspekcija – koju takođe plaćaju građani – ne može da preduzme određene akcije iz sopstvenih opisa poslova? Komunalci mogu da kose i čiste, a inspektori ne mogu da kažnjavaju?
Teško je zamisliti da je ovo što sam sada opisala slika mog omiljenog mesta i „turističke atrakcije“ kojom treba da se ponosimo i koja treba da nas reklamira svuda – da pokaže ko smo i kakvi smo.To je slika nas samih, to je oličenje svih nas i onoga što smo nekada bili, a što smo postali.
Prošle nedelje ponovo sam se, ovog puta mejlom – pošto postoji i takva mogućnost, obratila Komunalnoj inspekciji. Ili ne čitaju mejlove ili nemaju nameru da daju glasa od sebe. A onda sam to isto pismo objavila – a gde drugde nego – na Fejsbuku.
Oglasio se neko drugi. Javio se g. Dobrica Đurić, predsednik Skupštine Opštine Bor i rekao da će pomoći koliko god može. Rekao je još i to da ne treba da mu se zahvaljujem jer on samo radi svoj posao. Ostala sam bez reči; naviknuta na svakojaku vulgarnost, zaboravila sam da postoji i normalnost. A srećom, postoji.
