BOR (Saša Trifunović, Ist media) – Iz pravca Borskog jezera ka Žagubici, nakon desetak pređenih kilometara zmijolikim ali besprekorno glatkim asfaltom, stiže se do najgrandioznijeg zdanja koje je trebalo da bude graditeljski ponos Energoprojekta. Umesto toga, danas nedovršeni objekti izgledaju impozantno veliko i sablasno.
Arhitekte su ga smelo i sa puno mašte zamislili tražeći inspiraciju u Hilandaru, ali njihov san, koji je počeo da se realizuje 1996. godine, raspršio se početkom ovog veka kada su radovi zaustavljeni.
Do hotela, ucrtanog, pa izbrisanog sa liste ponude lanaca svetski čuvenog Hajata, od glavnog puta vodi kolski drum sa koga su kiše i snegovi odavno sprali posutu rizlu.
Bilo je zamišljeno da već od prve decenije ovog veka tim drumom dolaze turisti iz celog sveta, ali njime danas, osim retkih vozila znatiželjnika, šetaju divlje životinje a leti gamižu smukovi.
– Mi smo ti ovde kao brodolomnici na pustom ostrvu, prvi je opis Živana Vesića, radnika obezbeđenja Energoprojekta koji sa kolegom Dragomirom Trajkovićem uz čašicu stomaklije spira prašinu uvučenu u grlo od silnog vetra sa gradilišta.
Njih dvojica žive u prizemnoj kućici opremljenoj tek da se ne skapa na koti od 900 metara nadmorske visine. Smenjuje ih druga ekipa obezbeđenja nakon dve nedelje, a do tada sami spremaju hranu.
Kupaju se na jedvite jade jer voda nema potreban pritisak a greju je u loncima. Kažu da im jedinu razonodu predstavljaju radio i TV, na kojem je u tom trenutku Novak Đoković na Australijan Openu razbijao u drugom setu nekog autsajdera .
– Totalno smo usamljeni. Ne prilaze nam ni divljač jer se plaši reflektora i jedino društvo nam pravi čopor kerova. Zimi je ekstremno hladno, duva jak vetar, lipti kiša a od magle često ne vidimo ni prst pred nosom. Navikli smo mi, a navikle i žene da malo odmore od nas, kaže u šali Dragomir.
Ponekad navrati neko da se čudom načudi kako nebriga od bisera pravi blato. U vreme socijalista navraćao je Nikola Šainović a sada navrate lokalni političari, pogledaju ko zna šta, pa odu.
– Kada je počela izgradnja ovde je vrilo kao u košnici. Na gradilištu je bilo aktivno i do hiljadu radnika istovremeno, ali se od 1999. godine, kada je započelo bombardovanje, njihov broj znatno smanjio.
Uplašili se neki podizvođači da će ih gađati NATO avijacija jer se pričalo da je ovo Slobino zdanje, pa su spakovali prnje.
Ostali smo samo mi iz Energoprojekta, jer nismo imali kud. Ipak, izgradnja je nastavljena smanjenim tempom, da bi se sve zaustavilo nakon oktobarske revolucije 2000. seća se Živan.
Vremenski uslovi proteklih osam godina ostavili su velike bore na objektu koji je trebalo da se zove ko zna kako. Bilo je varijanti „Jelen“, pa „Jelen Crni vrh“, i na kraju „Hajat ridžensi – Jelen“.
Uzbuđenje koje obuzima posetioca kada zakorači na gradilište, kasnije prelazi u tugu i bes. Zar je moguće da se niko u državi nije postarao da se konačno stavi tačka na i?
Na mnogim mestima fasada će morati da se sruši jer je ostavljena polovično. Isto je i sa izolacijom. Sad je vidiš sad je ne vidiš.
Kamena obloga zidova nabacana je baš kao da se neko dete igralo na peskovitoj plaži, pa ostavilo nedovršen dvorac. Kroz stotine polomljenih prozora vetar fijuče, a daske jezivo škripe pod udarima severca.
Odavno je rasturen kran koji se vio u nebo, a poskidane su i skele visoke dvadesetak metara. U bazenu, koji tek što nije bio okončan, zeleni se žabokrečina u vodi koja se slivala sa nedovršenog krova.
Nasred gradilišta podignuta je manja česma sa koje je lenjo i nepravilno uz šištanje curila ledena planinska voda. Kraj nje, istrulela oprema za roštilj…
– Još samo godinu dve čekanja, i ovo će moći komotno da se ruši do temelja pošto neće vredeti ništa. Radnici su spremni da sutra započnu radove, samo da neko upali zeleno svetlo. Ma bilo bi ovo čudo kojem bi se ponosile generacije, kažu uglas security.
Stari planinarski dom, koji su Borani koristili za odmor nakon skijanja, služio je tokom gradnje za smeštaj inženjera. Danas je ponovo otvoren kako bi se na staroj skijaškoj stazi, koja je opet u upotrebi, okrepili ljubitelji zimskog sporta.
U glavnoj zgradi hotela, do koje je trebalo da vodi panoramski lift, još uvek je zamrznuta pokazna soba, u kojoj smo imali privilegiju da prvi odmorimo, i to samo mesec dana od petooktobarskih promena. Do tada, po izričitom naredbom vlasti, objekat je bio zabranjen za javnost.
NIS ne zanima Hajat
Hotel Hajat na Crnom Vrhu se procenjuje na 100 miliona dolara i u njegovoj izgradnji učestvuje konzorcijum kompanija sa najvećim udelom NIS-a od 56 odsto. Ostali suvlasnici su RTB Bor sa 20 odsto, a manje deonice imaju Energoprojekt, Srbija Šume, PTT i borska opština. Smatra se da bi hotel mogao biti završen u roku od dve godine ukoliko se obezbedi oko 40 miliona dolara. Privatizacijom NIS-a, nesuđeni Hajat nije dobio baš ništa.
Prema podacima Energoprojekta, turistički kompleks se prostire na 14 hektara, sa objektima površine 51.269 metara kvadratnih.
