BEOGRAD, (IST Media) Svedoci smo da se trend žalbi potrošača na loš kvalitet kod obuće na našem tržištu ne smanjuje. Najviše žalbi potrošača je i dalje na ove proizvode, upozorava Asocijacija potrošača Srbije (APOS).
Iako je novi Zakon o zaštiti potrošača iz 2014. godine uneo poboljšanja u naš pravni sistem, još uvek nailazimo na brojne probleme u praksi u ovoj oblasti. Nešto je u manjkavosti samog propisa, ali i u mentalitetu trgovaca.
Zakon propisuje minimalnu garanciju od 2 godine. Međutim, svaka nesaobraznost koja nastane u periodu od prvih 6 meseci od kupovine smatra se da je i postojala u trenutku kupovine i time po zakonu pada na teret trgovca. Znači, obaveza je trgovca da otkloni nesaobraznost – zamenom ili povraćajem novca.
I pored preciznosti zakona svedoci smo da se sve više reklamacija veštim manevrom od strane trgovaca odbija kao neosnovana.
Zakon propisuje sledeće u članu 52:
• Ako se nesaobraznost pojavi u roku od šest meseci od dana prelaska rizika na potrošača, potrošač ima pravo da bira između zahteva da se nesaobraznost otkloni zamenom, odgovarajućim umanjenjem cene ili da izjavi da raskida ugovor.
• Ako se nesaobraznost pojavi u roku od šest meseci od dana prelaska rizika na potrošača, otklanjanje nesaobraznosti moguće je opravkom uz izričitu saglasnost potrošača.
• Sve troškove koji su neophodni da bi se roba saobrazila ugovoru, a naročito troškove rada, materijala, preuzimanja i isporuke, snosi prodavac.
„Objektivno“ veštačenje i loša praksa
Trgovci imaju potpisane ugovore sa pravnim licima koja im vrše veštačenje obuće koja je predmet prigovora. Neretko rezultat veštačenja je isti – neadekvatno održavanje od strane potrošača. Time trgovac dobija „alibi“ da prigovor potrošača odbije, iako u tom veštačenju, odnosno u samom nalazu uvek stoji napomena da nalaz nije obavezujući.
Dakle, trgovac ne mora da ga uvaži. Trgovac može da obuću zameni ili vrati novac, iako je u nalazu zaključak da je oštećenje neadekvatno održavanje. Ali to se retko događa. Tu dolazimo do mentaliteta trgovaca da zanemaruju dobru poslovnu praksu.
Potrošač ima pravo izbora
Potrošač može platiti novo veštačenje, ali vašno je istaći da ni to veštačenje nije obavezujuće za trgovca ali ni sud. Zato smatramo da je to dodatno gubljenje vremena i novca. Jedino obavezujuće veštačenje je ono koje naredi nadležni sud u potrošačkom sporu. Kako su potrošački sporovi do 500.000 dinara bez sudskih troškova, savetujemo potrošače da se obrate organizacijama potrošača sa zahtevom da u njihovo ime povedu takav spor pred nadležnim sudom (posebno onima koji su za tu namenu dobili novac građana preko nadležnog ministarstva). Pritom, potrebno je da potrošači i
organizacije budu uporni i istrajni u tome.
To jedini način da i trgovci prepoznaju značaj dobre poslovne prakse i tako poštovati svoje potrošače. Jer profit trgovca od jednog para obuće, ma koliko ona bila skupa, neispaltiv je. Jer nema efikasnije i brže anti-reklame od nezadovoljnog i prevarenog potrošača.