Piše: Ana Janković
O Boru se uvek govorilo kao o gradu bez istorije i tradicije. Time mu je činjena velika nepravda jer je za 110 godina otkad je pronađena bakarna žila, ovaj grad u svoju istina kratku ali burnu istoriju sabio mnoge događaje i brojne ličnosti koje su teško i uporno tabale njegov put od male, nevažne, daleke, skrajnute sa glavnih puteva, poluurbane rudarske provincije, „Srpskog Sibira“, kako su ovaj kraj nazivali ne samo zbog izuzetno oštrih zima – do modernog industrijskog grada. Za sve ono što je Bor prošao za jedan vek, drugim gradovima bilo je potrebno mnogo više vremena.
Gradovi obično nastaju na rekama. Bor je nastao na rudniku, na samim njegovim kapijama uz koje su nicale stambene zgrade i dvorišta, škole i dečja igrališta. Pre „velikog otkrića“ 1903. godine, na istom ovom mestu, pastiri su spokojno napasali ovce. Čudno crveno brdo nije se uklapalo u taj zeleni krajolik i govorilo je u prilog tome da će se ta idilična slika iz korena promeniti. Bilo je prepuno bakra. Lokalno stanovništvo zvalo ga je Tilva roš (na vlaškom jeziku „crveno brdo“). Danas je tu ogromna rupa u zemlji, njegov negativ u prostoru, jedan od najvećih rudarskih površinskih kopova u Evropi, za nas, Borane – uobičajena slika sa kojom smo odrastali i sa kojom smo se srodili, a za naše goste – omiljena i intrigantna destinacija.
Rudnik i grad uporedo su rasli. Ljudi su dolazili sa svih strana, obično – kako su isprva mislili – privremeno, da bi zauvek ostali. Rađale su se prve generacije Borana. Osim rude bakra, a i zlata, pravo bogatstvo predstavljaju u stvari – ljudi. Bor je jedan od onih gradova koje krasi šarm višenacionalne sredine. Preko trideset raznih nacija, nekoliko veroispovesti, brojne različitosti ali i neverovatan sklad. Borani su oduvek živeli u međusobnom miru, kao jedan veliki radnički kolektiv koji živi, diše i radi kao jedno; Bor je dugo bio grad jednakih, grad bez malograđanštine, grad u kojem su se svi jedni drugima obraćali sa „ti“.
Rudarske i građevinske mašine menjale su sve više i krotile prirodu; umesto pašnjaka, šuma i livada, nicali su gradski kvartovi. Svi koji su u Boru nalazili svoj interes – i davali su ovom gradu. Pre Drugog svetskog rata najviše su gradili Francuzi, pa je staro gradsko jezgro, koje je samo delom očuvano, slika i prilika evropske arhitekture tog doba. U posleratnom periodu, zbog nagle industrijalizacije, nije se mnogo vodilo računa o identitetu grada i urbanizmu. Svim neimarima, i predratnim i posleratnim, bio je zajednički isti princip i zahtev: da sve građevine budu što bliže rudniku. Zgrade su nicale u dvorištima starih, soliteri se preplitali sa starom francuskom arhitekturom.
Bio je to jedan poseban kulturni identitet i jedna sasvim nova urbana estetika, zanimljiva brojnim filmskim umetnicima koji su borske eksterijere, ali i enterijere, birali za poprišta svojih vizuelnih narativa. U Boru (ne o Boru!) snimljeni su filmovi „Čovek nije tica“ (Dušan Makavejev, 1965), „Na putu za Katangu“ (Živojin Pavlović, 1987), te „Rudarska opera“ (2005) i „Beli, beli svet“ (2010) scenarističko-režiserskog dvojca koji čine Milena Marković i Oleg Novković.
Bor ima i druge specifičnosti – fabričku sirenu, na primer, koja se čuje u svim delovima grada i koja označava početak i kraj smenskog rada, pa čitav grad živi u tri smene, kao i rudnik. Fabrička sirena je u toku napada na SRJ 1999. godine služila kao sirena za uzbunjivanje. Da bi se malo smirili duhovi i zaboravila neprijatna analogija – fabrička sirena se nije oglašavala narednih deset godina. Sada Borani opet po njoj mogu da doteruju časovnike dok jedu svoj hleb sa sedam kora.
Vreme se meri sirenama, a grad se meri po kilometrima, gde je centar, tzv. „nulti kilometar“ – sâm rudnik. Od toga se meri sve, pa od simboličnog početka (rudnik) do kraja svega (groblje) ima sedam kilometara i po njima se zovu delovi grada. Ja živim na Drugom kilometru (od rudnika).
A neuobičajeno rano s obzirom na to kada je nastao, Bor je 1920. godine dobio i svoje „mesto za snove“ – prvi bioskop. Tada se nalazio u gazda-Siminoj kafani „Veseli rudar“ (inače se gotovo sav društveni život i pre i godinama posle Drugog svetskog rata vodio u brojnim kafanama). Ovo je i najstarija sačuvana građevina u Boru. I lepa je, mada prilično načeta nebrigom i zubom vremena koje briše sve pred sobom – baš poput „Viktora“. Naime, mnogo godina kasnije, u novoizgrađenom, pravom bioskopu, skriven iza stakla biletarnice, upitan koji se film prikazuje, prodavac karata odgovorio je u duhu ondašnjeg govora Bor(č)ana i svog ličnog uverenja, onako kako je (na)čuo: „Prohujalo sas Viktor“. Pa vi sad vidite.
Ovo ne može biti putopis.
Bor je moj grad i u njemu ja nisam putnik-namernik. U Bor ljudi obično dođu sa brojnim predrasudama. Neke se i pokažu kao tačne. Međutim, verujem da mnogi i promene mišljenje kada vide iz kakvih je sve protivurečnosti sazdan i kako zanimljiv ume da bude moj lepi mali grad. Sa jednog od brojnih uzvišenja koja okružuju grad i to po mraku – bolje se vidi, magično svetlucaju gradska svetla iznad kojih se nadvio gusti beli dim iz ogromnih dimnjaka – simbolâ grada, ali paradoksalno i rada, reda i napretka. Oduvek.
Zabeležene su reči nekog čiče, starog Bor(č)anina (duga je i neizvesna bila bitka između tradicionalnog naziva „Borčanin“ i gramatičkog „Boranin“), kao misao koju dele svi stanovnici ovog grada: „Ujutro otvorim oči, vidim – dimi se. Kažem sebi – dobro je!“
Tekst je objavljen u knjizi “Korak ispisan perom”, priređivač Jovan Đorđević, Beograd: Zvezdana prašina,2014.
Fotografije: Zoran Mojsin
