Migel Rodriges Andreu – Srbi se nalaze u istorijskom periodu tokom kojeg treba da se upoznaju sami sa sobom

670 0

Intervju sa piscem Migelom Rodrigesom Andreuom vodila Violeta Stojmenović

 

Migel Rodriges Andreu, španski politikolog, politički i društveni analitičar, glavni urednik Balkanije, časopisa za balkanske studije, autor tekstova za niz informativnih portala kao što je Esglobal, član istraživačke grupe za izučavanje Evrope i Evroazije GEurasia, predstavio je u Narodnoj biblioteci Bor svoju knjigu Srpska anatomija (2013, na španskom; 2015, na srpskom jeziku), u kojoj je predstavio noviju političku istoriju Srbije (u sklopu Kraljevine SHS, FNRJ, SFRJ, SRJ i kao samostalne države), naročito s obzirom na raspad Jugoslavije i identitetske krize koji je taj raspad doneo stanovnicima bivših republika, kao i svoja iskustva, doživljaje i utiske stečene tokom dugogodišnjeg života u Srbiji i temeljnog upoznavanja sa njenim stanovnicima iz različitih krajeva i klasa, ali i njene kulture, muzičke scene, kinematografije…   

 

V. S: U knjizi spominjete da ste u Srbiji više puta slušali priču o srodnosti Srba i Španaca zasnovanoj na istovetnom temperamentu, i to od ljudi koji nikada nisu posetili Španiju. Na kakve ste sve predstave i stereotipe o Španiji i Špancima nailazili u Srbiji i na čemu mislite da su one prevashodno zasnovane? Kako na takve izjave reagujete s obzirom na to da, kako se i iz Vaše knjige vidi, odbacujete ideju o monolitnom, nepromenjivom i sveobuhvatnom nacionalnom identitetu?

R. A: Uvek su problematične te generalizacije. Jednom se jednoj profesorci srpskog jezika nije svidelo što sam joj rekao da nismo isti po temperamentu, kad me je ovo isto pitala. Verovatno joj je izgledalo da sam hteo da se udaljim od Srba. Nije mi to bila namera, iako sam bio potpuno svestan da neko može pogrešno da shvati poentu. Istorija u Španiji i u Srbiji ne mogu se porediti. Pored toga, različita je i geografija: Srbija je mnogo zelenija od Španije; drugačija je klima: na primer mi imamo dugačko proleće, a vi ne. Kada se Beograđani stalno trude da se razlikuju od ljudi iz južne ili zapadne Srbije ili iz Bosne, dok naglašavaju da su Španci i Srbi slični, ja to vidim kao jednu neosnovanu idealizaciju koja pokušava da Srbe približi Špancima, što meni, u isto vreme, deluje i dobronamerno prema meni lično, ali i sasvim netačno. Srbi, bez obzira na sve, jesu veoma star narod, i više nego Španci, mada su nedavno osnovali svoju novu državu, pa smatram da se nalaze u istorijskom periodu tokom kojeg treba da se upoznaju sami sa sobom.

V. S: A kakve predstave o Srbiji i Srbima postoje u Španiji i da li je Vaša knjiga, s obzirom na to da na španskom nema mnogo publikacija o srpskoj kulturi, mogla da doprinese boljem ili potpunijem uvidu u razne aspekte i „sastojke“ Srbije i Srba?

R. A: Propaganda protiv Srba je u Španiji bila jaka u toku 90-ih godina XX veka. Ne verujem da će moja knjiga Srbima pomoći, jer je istorija Srba u poslednjih 25 godina bolna i tužna. Možda će, ipak, podstaći neke ljude da se zainteresuju, da uđu u dubinu te istorije ili da prema Srbima pokažu veće razumevanje. Pored toga, Srpska anatomija nije knjiga koja teži tome da Srbe promoviše kao jedan sjajan narod. Na promociji si lepo rekla da je knjiga htela da pokaže Srbe onakvima kakvi jesu sa svojim problemima i uspesima, kao bilo koji narod. Nažalost, sa krizom izazvanom raspadom Jugoslavije, pojavili su se antagonizmi, i u tom kontekstu često čujemo izraze kao „pro-srpski“ ili „anti-srpski“. Ja u knjizi pokušavam da razumem narod, ne da ga osuđujem, jer se stalno pitam kako bih ja reagovao u specifičnim situacijama koje su Srbi doživeli, kao što su, na primer: raspad domovine, sankcije, inflacija 1993, ili bombardovanje. Moja ideja je bila, jednostavno i kompleksno u isto vreme, da budem empatičan. Svakako, Srbija mora da se trudi da promoviše pozitivnu sliku o sebi, kao što to rade sve zemlje, jer ima elemente, strukture, društvo i sve drugo što je potrebno da napreduje. Možda da više veruje u sebe, umesto da bude toliko fokusirana na svoju prošlost.

 

V. S: Sem o raznim oblicima, pratećim pojavama i efektima odnosno posledicama nacionalizma i nacionalističkih politika u Srbiji, u knjizi u više navrata anlizirate ili komentarište činjenicu da je potreba za redom i stabilnošću, kao očekivani i „normalan“ rezultat ratova i tranzicija, u praksi dovela do velike letargije i pokornosti; „Srbi se retko kad suprotstavljaju autoritetu“, kažete u Srpskoj anatomiji (str. 134). Da li se u poslednjih 5–6 godina, koliko je prošlo od kada ste knjigu pisali, nešto promenilo ili je, naprotiv, malodušnost prevladala

R. A: Bilo je krajem 60-ih i na početku 70-ih godina XX veka nekih novih struja, reformista, liberalnijih i modernijih, koje je Titov režim uništio i, kao što mi, Španci, kažemo: od prašine nastalo je blato. Raspad Jugoslavije je doneo i krizu vrednosti, ekonomije, identiteta, ideologija – anarhizam u lošem smislu. Situacija je bila jako potresna, i ljudi su se uplašili od slobode, kao što je Erik From davno formulisao u svoj filosofiji. U vreme Miloševića, Koštunice ili Tadića bilo je previše društvenih poraza. Ljudi nisu učestvovali u politici, ili su se učlanjivali u politčku stranku samo zbog sopstvene koristi, ili su bili neuspešni aktivisti, ili su se razočarali u politiku uopšte, ili su se, u suštini, uvek osećali nemoćni, kao da ne mogu da budu odgovorni ili da sami vode svoju budućnost, jer je to umesto njih uvek radila druga, moćnija osoba. Pored toga, poslednih godina medijska situacija u Srbiji je mnogo loša, jer mediji stalno kritikuju bilo koju mogućnost društvene promene, podržavaju, bez dileme, sadašnji establišment, ili daju čitaocima i gledaocima izgovore i razloge da budu skeptični, uplašeni ili da, jednostavno, ostanu kod kuće i da se ne mešaju u politiku. Ne znam koliko puta su, u prethodnim godinama, najvažnije novine u Srbiji pripremale društvo za neki novi svetski ili balkanski rat; stalno se skreće pažnja sa realnih problema. Rezultat svega toga je apatija. Svakako smatram da je u posledenjih 5–6 godina dobro to što se pojavljuje nova generacija, koja ne vuče frustracije iz prošlosti, iako joj neće biti lako, jer mora da se bori ne samo protiv elite, nego i protiv skepticizma, umora i negativizma prisutnih u društvu, da ne spominjemo da je mnogima u glavi samo ideja da pobegnu u inostranstvo.

 

V. S: Kao doktorand na Univerzitetu u Valensiji bavite se društvenim pokretima na prostoru bivše Jugoslavije? Da li među njima vidite neki koji ima ambicije i potencijala da zaista dovede do bitnijih društvenih promena, s obzirom na to da se i u ostatku Evrope poverenje sve više poklanja pokretima a sve manje konvencionalnim političkim partijama?

R. A: Od Otpora do Ne da(vi)mo Beograd nije bilo u Srbiji nijednog protesta koji je ozbiljno mobilizirao ljude protiv Vlade, što nije zdravo ni u jednom demokratskom društvu, a svi znamo da Srbija ima puno problema kao što su: korupcija, sloboda medija, loše socijalno osiguranje, nejednakosti, nedostatak infrastrukture… Na nivou Balkana, mislim da su Zagreb je naš, Ne da(vi)mo Beograd, Plenumi u Bosni, Šarena revolucija u Makedoniji… imali ili imaju važnu ulogu. Verovatno su samo u Makedoniji, do sada, uspeli da budu uticajni ili ključni u politici na najvišem nivou. U Španiji su 15. maja 2011. bili veliki protesti za koje su svi mislili da nisu bili uspešni. Posle samo nekoliko godina, Podemos i Ciudadanos konkurišu na najvišem nivou protiv konzervativca i socijalista, koji su bili na vlasti tokom čitave tranzicije. Ne bi trebalo da zaboravimo da u politici ima i dinamike koja nestaje u trenutku kada uslovi nisu adekvatni, ali odjednom, kada, kako su to mnogi teoričari objasnili, a stalno se dešava u istoriji, neki poseban događaj aktivira čitavo društvo i u tom trenutku je bitno da ljudi, iako nisu političko aktivni, jesu politički spremni, zbog prethodnih iskustva u prošlim protestima, da uspešno učestvuju u politici. Nije reč o tome da se organizuje što pre neka nasilna revolucija, kao što se, možda, mnogi ljudi na Balkanu plaše, kao da krenemo prema nekom haosu, nego da zahtevi i potrebe građana stižu do institucija, da, na primer, Vlada i uprave poštuju zakon i da rade za opšti interes. Društveni pokreti pokazuju zdravlje jedne demokratije i posvećenost građana političkim i socijalnim problemima koji utiču na njihov život. Kao što vidimo, pokreti mogu da se u kratkom roku pretvore u političke stranke, tako da obični građani imaju ključnu ulogu, da se pojave novi i spremni lideri.

 

Zahvaljujući poklonu autora, knjigu Srpska anatomija, možete pozajmiti u Narodnoj biblioteci Bor, ili je možete kupiti direktno od autora ([email protected]).

Sadržaj sa sajta može se preneti samo uz poštovanje USLOVA KORIŠĆENJA

Slične vesti

Napiši komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *

X