Laznica, selo koje se budi samo leti

425 0
Laznica

foto: Ist media

Ako bi se danas sproveo popis Lazničana koji žive u gradovima širom Evrope, taj broj višestruko bi bio veći od broja stanovnika koji danas žive u ovom lepom selu ušuškanom u kotilini, šest kilometara od Žagubice.

Okružuju ga brda Prislope i Kununa. Oko Kunune, što na srpskom znači venac, špartali su mnogi tragači za zlatom. I danas su vidljivi temelji rimskih utvrđenja, a mnogi tragači za blagom senzorima su pronalazili ostatke grnčarije i oružja.

U okolini Laznice, na brdu Pčelinji krš, otkriveni su ostaci rudnika bakra iz doba Rimljana, a ostaci rudarskog okna vidljivi su i danas. Na tom području znatiželjnici su pronalazili i primitivna oruđa za rad.

O Laznici nekad i sad razgovarali smo sa Radojkom Radetom Đorđevićem, učiteljem u penziji, rođenim Beograđaninom koji je proslavio 82 rođendan. Sreli smo se u centru sela, sedeo je sa prijateljima na klupi na kojoj se skupljaju seoske starine da bistre dnevne događaje.

Laznica

U ovom selu Rade živi već šest decenija. Britkog uma i fantastične memorije, kaže da se i danas živo seća koji je učenik u kojoj klupi sedeo. Sa ponosom kaže da je opismenio oko 800 Lazničana.

Evocirajući uspomene,  seća se da je po dolasku u Laznicu, u selu bilo oko 800 niskih kuća u kojima je živelo oko 5.500 stanovnika, čak 3.500 ljudi više nego u Žagubici koja je imala status opštine.

Danas, pola veka kasnije, u Laznici je niklo oko 1500 mahom modernih kuća koje su izgradili gastarbajteri, ali je stanovnika mnogo manje. Prostrana dvorišta „obmotana“ skupim kovanim gvožđem zvrje prazna, a u štalama, modernom mehanizacijoim nema ko da upravlja.

Laznica

Sećam se da su šezdesetih godina u dve kuće živele porodice u kojima je bilo 21 dete. Bilo je to pravo bogatstvo. Ljudi su bili siromašni, a srećni, zaključuje Radojko. U Laznicu je došao daleke 1962. godine kao stipendista, ali je sudbina htela da baš tu osnuje porodicu i ostane i dan danas.

Nekada je škola, u kojoj je predavao, brojala 750 učenika a danas ih je jedva 60. Manje nego što je bilo u njegovom odeljenju prvog razreeda.

Danas, pogled na prazne seoske ulice budi tugu.

Laznica

Mnogi su otišli u inostranstvo, a prirodni priraštaj je poslednje dve decenije u stalnom padu. Pretpostavlja se da danas u ovom selu živi svega oko 1.000 ljudi. Na mnogim kućama se roletne podignu svega nekoliko nedelja tokom leta, a kada se stanari vrate na zapad, ostane teška tišina.

Lazničani su sreću potražili u Italiji, Austriji, Nemačkoj, Švedskoj.

Ne pamti se kada je u Laznici poslednji put priređena svadba. Mladi bračni parovi koji se venčaju u inostranstvu danas dođu u Laznicu samo da i u svom rodnom selu to obeleže, a potom odlaze preko granice. A Rade se dobro seća srećnih vremena, i jedne nedelje kada su samo u jednom dana bila tri svadbena veselja. Do danas se, ipak, održala tradicionalna manifestacija „Sabor zetova u kući“, veselje u kome učestvuje veliki broj Lazničana koji tokom leta odmaraju u svom rodnom kraju.

A kako je Laznica dobila ime? Ne postoji nijedan pisani podatak o tome. Teoriju nastanka imena Rade je izveo kao logičan zaključak.

Laznica

Pepričava se legenda da je u srednjem veku vladala kolera, pa su ljudi iz straha bili prinuđeni da beže iz sela Osanica i Selište. Krenuli su glavom bez obzira, ali im se teren sadašnje Laznice dopao. Pošto se ravno zemljište naziva „Laz“, pretpostavlja se da otud koren imena, smatra naš sagovornik.

Između dva rata Laznica je imala kafane, organizovale su se mobe, vladala je sloga. Ljudi su šezdesetih godina mahom bili nepismeni, ali obdareni prirodnom inteligencijom. Bili su jako gostoljubivi, a taj manir se zadržao i do danas. Podrumi su bili puni mesa u salamuri, sira, rakije…

Kada je Rade došao u Laznicu ljudi su bili jako zainteresovani za učitelja. Jer, u to vreme, učitelj i pop su bili sve u selu. Ukoliko bi se neko razboleo, dolazili bi kod Radojka koji im je uz pomoć pokojne žene Nade pomagao.

Jovan Serbanovic foto wikipedia
Jovan Šerbanović foto: wikipedia

Istoriju Laznice obeležile su dve osobe. Heroj iz Drugog svetskog rata – Jovan Šerbanović i hajduk Ivan Babejić o kome postoje mnoge kontroverzne legende.

Šerbanović je bio jako dobar student medicine u Beogradu, voleo je muziku i svirao frulu, zapravo, tadašnji instrument „duduk“. Rat je prekinuo školovanje, Šerbanović je otišao u partizane, da bi ga pri kraju rata, 1944. godine, ubili četnici u selu Sige kod Krepoljina.

Vreme Babejića, za koga se priča da je pre odlaska u hajduke bio dobar domaćin, vezuje se za period Prvog svetskog rata, kada su ovim prostorom vladali Bugari.

 

Babejić se zapravo u hajduke odmetnuo 1916. godine pošto mu je neko smestio da je ukrao nekakva gvozdena zaprežna kola. Tada biva uahpšen, ali je ipak uspeo da se otrgne i pobegne u šumu. Najtraženiji begunac postao je pošto jer karabinom ubio Bugarina na Crnim Vrhu i od tada je postao pravi šumski čovek, sa jatacima koje je plaćao.

Babejic foto wikipedia
Ivan Babejić foto: wikipedia

U vreme Ivana Babejića mnogi pljačkaši su se predstavljali njegovim imenom da bi sejali strah i trepet i pljačkali tadašnji živalj. Otud se za Babejića vezuju strašne priče, koje su podgrevane i činjenicom da se pred kraj pridružio krvoločnom hajduku Lazaru Radovanoviću, a s kim si – takav si.

Jedna od brutalnijih priča koje govore o tome kakav je bio Babejić, jeste priča o izvesnom Avramu Krajtoroviću (rumunski Krajtoru).

Krajtoru je od Babejića pozajmio novac, a kada je trebao da vrati, obavestio je žandare gde će se njih dvojica sresti. Očekivao je da će Babejić biti uhapšen pa neće morati da izmiri dug. Babejiću je, međutim, proradio instikt, i uspeo je da umakne poteri. Avramu je ovaj pokušaj izdaje naplatio tako što mu je ubio tri sina, a ostavio u životu jednog, najslabijeg.

Babejić je stalno menjao mesto boravka da ne bi bio uhvaćen, i potvrđeno je da je sirotinji često poklanjao novac, da je bio kavaljer, ali i veliki ljubavnik. O njemu su pevane pesme, i u mnogim selima je bio omiljen. Iako je svojom slavom zasenio partizana Jovana Šerbanovića, jer se o njemu zna i izvan granica žagubičke opštine, po njemu se u ovom kraju ne zove ništa.

Ubijen 1934. godine u Ćupriji, a izdao ga je saborac Draža. Jedna legenda kaže da je Babejić zapravo pobego u Rumuniju, ali je Stana, njegova ljubavnica, odvedena u Ćupriju da prepozna ubijenog i ona je potvrdila da je reč o čuvenom hajduku.

Rade ima dovoljno godina da je čak i upoznao Stanu, koja mu je, iako nevoljno, potvrdila sve te navode.  Rekla je da ga je preopoznala po mladežu.

Radojko Djordjevic
Radojko Đorđević

Kada se govori o Lazničanima koji su selu puno značili, Rade kaže da je neizostavno ime šefa mesne kancelarije Vlade Golubovića.

On je bio čovek od akcije. U njegovo vreme asfaltirani su putevi do sela, stigao je vodovod, napravljena nova škola, renovirana je crkva… Jeste da su i ljudi tada bili složni, ali ni pre ni posle njega nije bilo osobe koja je više učinila za selo, tvrdi Rade, koji je i sam osam godina bio odbornik.

Seća se Rade i prvog popa lazničkog. Bio je to Jakov iz Topolovnika koji je službovao u seoskoj crkvi Svetog Georgija.

 

Laznica Crkva Svetog Georgija
Crkva Svetog Georgija u Laznici

Lazničani, oni koji su ostali na svojim imanjima, danas se, kao i ranije, bave stočarsvom, pčelarstvom i poljoprivredom.

 Nije bilo jače selo od Morave do Timoka, uverava nas naš sagovornik. Svi su bili jako vredni i vladao je patrijahat, i međusobno poštovanje.

Sećanja sežu do zlatnih vremena kada su se na čuvenim „bačijama“ čuvale ovce, i u tom poslu smenjivali pastiri. Početak bačija beležilo se tradicionalnom gozbom.

Ali, vremena su se promenila. Nekada je na jednog gosta na gozbi bilo pet ovaca, a sada na jednu ovcu pet gosta.

 

Objavljeni medijski sadržaj je nastao u okviru projekta “Trinaest sela stotinu priča“, koji je sufinansiran iz budžeta opštine Žagubica. Stavovi izraženi u ovim publikacijama isključiva su odgovornost autora i njegovih saradnika i ne predstavljaju nužno zvanični stav opštine Žagubica.

 

 

 

Sadržaj sa sajta može se preneti samo uz poštovanje USLOVA KORIŠĆENJA

Related Post

X