U članku ŽENE BORA PRIPREMAJU PROSLAVU 8. MARTA koji je objavljen 1948. godine u nepotpisanom članku piše da samosvesne žene toga ranog posleratnog vremena praznik dočekuju pune radnog poleta, koji se ima trošiti planski, sa ciljevima koji se tiču razvoja zajednice, grada, društva i države, u skladu sa postojećim planovima.
U članku na koji nas podseća Goran Milenković iz Odeljenja posebnih fondova i periodike Narodne biblioteke Bor, žene su predstavljene kao hrabre i ideološki osvešćene osvajačice zagarantovanih ali neuručenih sloboda, kroz učestvovanje u svim segmentima društvenog života kao prostora u koji im je pristup garantovalo jedno apstraktno i u socijalizmu dostignuto vrednosno merilo – princip ravnopravnosti.
Ta svoja prava one zavređuju tako što rade i svoj praznik one provode mereći svoje radne učinke prema učincima svojih drugarica, kako u susednom kolektivu i u sopstvenoj zemlji, tako i u svetu.
U svom osvrtu na ovaj tekst, Milenković primećuje da je zanimljivo i jedno za današnje uslove iskreno i neusiljeno pominjanje i tretiranje pojma „demokratija“: postojala je Svetska federacija demokratskih žena, koja je insistirala na okupljanju žena oko protesta protiv svetskih kolonizatora i planetarnih vojski kroz antimilitarizam, demokratizaciju i uravnoteženje nacionalnioh država na principima jednakosti i solidarnosti.
I Boranke su bile deo tog visokog aktivizma.
Žene su se ozbiljno bavile politikom i to onom životnom, na velikim pozornicama svojih malih života. Danas se, naprotiv, u jeziku osmomartovskog duha, mesto pojmova slobode i demokratije koriste pojmovi: Prada – night, punjena pljeskavica i Jovana Jeremić. Boranke su, toga vremena, bile deo toga boračko-demokratskog sveta. Tako piše u ovom članku i nešto se očigledno desilo. Ili se nije desilo baš ništa.
Žene tadašnjeg Bora radile su na izgradnji vodovoda i na građenju stanova. Pošumljavale su grad. Osnovale su i opremile jasleni prostor za decu. Specijalno za 8. mart, obukle su u nova odela desetoro borske dece. Osnivale su brojne čitaonice i tamo se zaista i čitalo, grupno i posvećeno.
Kupovale su knjige za male gradske knjižnice. Bilo je dosta biblioteka, i u gradu, i u fabrikama. Antifašistički front žena organizovao je za majke predavanja iz pedagogije, zarad kvalitetnog vaspitavanja dece. Kada je došao Praznik žena, one su se svega toga setile i premerile su da li su mogle više. Da li smo mogle više?, pitale su se. Da, mogle smo, da smo bile bolje organizovane. Uz izgradnju grada i podizanje društva, imamo još jedan zadatak. Opredmetiti same sebe. To je bio duh toga vremena.
Milenković primećuje i da u članku i društvenom kuloaru iza članka – nema današnjih slika histerije osmomartovskih večernjih toaleta, prazničnih planova za preljubu, kao postojanog kalema selektivne klasne nadgradnje, niti nagoveštaja petočasovnih ranijih izlazaka sa posla zarad kolmovanja svemogućih frizura i psihofizičke pripreme za sledujuće epsko prejedanje i ništenje alkoholom, niti citata kolokvijalnih i teorijskih prepodnevnih prepirki u vezi sa plimom nadolazećeg menija, niti ima slika i nekakvih prizvuka desantnih jedinica prodavaca erotskih čarapa, karmina ili fejk parfemskih voda, koje opsedaju bolnička odeljenja ili upravne departmane opštine borske ili zbornice gradskih škola ili zajedničke radničke prostorije u rudniku ili predsoblja ucveljenih institucija.
Nema raskošne i slatke potrošačke psihodelije osmomartovskih svečanih proslava, niti besvesnog ništenja ideje o ženi kroz opštu patetiku, niti kafanske nosferatuovske atmosfere fatalnosti i grča poslednjeg i bezgraničnog vremena, žena.
