Piše: Vladan Tričković
U sezoni na izmaku u ŽKK Bor malo šta je zaslužilo prelaznu ocenu, od uprave, preko ekipe do posete na utakmicama. No, kako to obično biva, svaki „rat“ iznedri nekog junaka, nekog sa kim masa može da se poistoveti, da prepozna vođu i pođe za njim. Uz ovu „junakinju“ naše priče nije bilo sledbenika na terenu, jer onda verovatno košarkaški klub ne bi imao skor od 12 ubedljivih poraza. Ovo je bio rat Davida sa Golijatima. Došla je tiho, nenametljivo, zbog papirologije kasnila je na početak prvenstva, a da je bilo drugačije, verovatno bismo sad o njoj pisali kao o prvom košgeteru lige. Počnimo priču od početka, idemo do Crne Gore.
Poziv Dragane Vukojević, košarkaškog menadzera, upućen na pravu adresu, pravu za obe strane. Sa jedne Jelena Nikpaljević, sa druge David Prve lige Srbije za dame, Ženski košarkaški klub Bor. Ljubav na prvi pogled. Jelena je osvojila sve poklonike košarke u gradu bakra, a ni ona nije ostala imuna na ovaj rudarski grad, za kratko vreme ga je zavolela.
Sve je počelo u Baru sa 10 godina, u mlađim kategorijama Primorke i Antivarija. Posebnu zahvalnost duguje Nikoli Ćosoviću i Draženu Šekularcu koji su je uveli u magični svet košarke. Nisu je zanimale lutkice i krpice kao većinu devojčica tog uzrasta već je sa dečacima igrala košarku i fudbal. Sportovi sa loptom su joj bili zanimljivi, porazi na igralištu u kraju padali su joj teško. To je uticalo da uvek traži više, uvek ide do kraja, da izvlači maksimum iz sebe. Talenat ove dame nije ostao nezapažen. Sa 15 godina stiže poziv Milana Dabovića, oca reprezentativki Srbije, Milice i Ane, koji u tom trenutku vodi KK Primorje iz Herceg Novog. Nikpaljevićeva beleži nastupe za mlađe kategorije ovog Novljanskog prvoligaša a povremeno uskače i u seniorski tim. Tu je igrala i trenirala sa Anom Dabović, sada košarkašicom Los Anđeles Sparksa, člana ženske NBA lige.
Zašto je ovo bitno? Videla je već tada kako trenira neko ko je rešen da uspe, kome je nebo granica. I sada se vodi time. Povreda i operacija prednjih ukrštenih ligamenata ju je odvojila od košarke godinu i po dana, ali da kvalitet ne ostane u senci povrede potrudio se Željko Vukićević koji je sa Jelenom radio u mlađim reprezentativnim selekcijama Crne Gore. Tada stručnjak Lovćena iz Cetinja poziva ovu mladu košarkašicu i pruža joj potpunu slobodu u igri koja mu na terenu vraća odličnim partijama. Nakon dve godine želela je da se okuša u jačoj ligi, da proveri da li u Srbiji zaista „stanuju“ evropske prvakinje. I uverila se.
Po njenim rečima u Srbiji se igra daleko kvalitetnija košarka nego u njenoj domovini. Oduševljena je košarkašicama Radivoja Koraća i Crvene Zvezde. Kao mala dolazila je u Srbiju na košarkaške kampove i za to je vežu divne uspomene. Uslovi u Boru za košarku su idealni ko hoce da radi i da napreduje, zato ona više vremena provodi u Sportskom centru nego u stanu. Dame u klubu su je prihvatile izuzetno i to posebno ističe. Ništa ne bi postigla da nije porodice koja joj daje vetar u leđa iz dalekog Bara i zajedno sa njom veruje u njene snove.
Šutira do iznemoglosti na koš, namešta ruku. Čekaju je velike utakmice, čekaju je pune dvorane. Ostavljamo je da sanja svoj san i da vredno trenira. Snovi se ostvaruju onima koji rade i koji veruju. Možda i dostigne svog idola, Dianu Taurasi.
Držimo joj palčeve.
