JASTUK I ZLATIBOR ZA PONETI (piše Saša Trifunović)
Zvono mobilnog telefona je bilo uporno, dok je na displeju je blinkao nepoznati broj…
– Dobar dan, trudio se nepoznati ženski glas sa druge strane veze da bude veseo i svečan. – Čestitam vam, izabrani ste za nagradni odmor na Zlatiboru, reče suvim glasom, pa zastade da oslušne da li se topim s druge strane žice.
– E, pa baš vam hvala, odgovorih. A ko ste vi? – upitah začuđujuće ljubazno i smireno, s obzirom na milion dnevnih obaveza zbog kojih danas nisam imao prava na gubljenje vremena.
– Znate, mi smo firma „Relax“, i sasvim slučajno smo odabrali vaš broj.
Tu ja malo zastadoh, jer sam upravo preko firme „Relax“ iz Slovenije uplatio letovanje, pa rekoh, možda je moje ime konačno ispalo iz nekog bubnja njihovih klijenata.
– O, pa baš fino. Ja već idem letujem preko vaše firme. Jel ne mislite da će mi biti previše odmora za jedno leto?. Probao sam da budem duhovit.
Sada je sa druge strane zastala sagovornica, i posle par sekundi potrebnih da se sabere, našla je rešenje – Pa dobro, sačuvaćete vaučer za zimovanje.
– A izvinite, šta bih ja sada trebalo da uradim da bih podigao nagradu? – odlučio sam da pređem na stvar jer mi se na stolu tek kupljena proja hladila, a jogurt grejao.
– Pa, hm, znate, mi smo njihovi promoteri. Sve što treba da uradite jeste da dođete danas u 18 sati u XXXXXXXXXXX (ne bih da napravim lošu reklamu kafeu) i prisustvujete jednoj prezentaciji, dobićete osveženje i večeru, izjavi velikodušno.
– Prezentaciji hotela? – iznenadih se.
– Pa ne baš, to su neki naš proizvodi, ali dođite, bićete iznenađeni. I povedite nekog. Hajde, kažite mi imena osoba koje ćete povesti?
– Kako mislite da povedem nekog? – počeo sam da se igram. Otkud bih ja znao ko hoće da mi pravi društvo? Da li i taj koga povedem dobija odmor na Zlatiboru, i kakve veze vi imate sa Zlatiborom? – bio sam uporan da izvučem odgovore na pitanja koja im očigledno retko postavljaju.
Sada sam već bio načisto o čemu se radi. Obično ih slušaoci oteraju u materinu, ili pristanu na prvu loptu. Retko kopaju dublje.
– Da, da…već je izdavalo strpljenje. Dajte mi imena.
– Gospođo, ja ću zaista dati sve od sebe da nekoga dovedem, ali ne mogu da garantujem uspeh. Jel gubim pravo na nagradu ako dođem sam?
– Ne, ali pokušajte…
– U redu, ubrzah kraj. Vidimo se tamo.
– Hvala, reče ona, pošto sam joj kao mazga izdeklemao svoje ime i prezime i verovatno do kraja života upao u makaze mob-shopa.
Spustio sam slušalicu i zainteresovanom auditorijumu u biblioteci faksa objasnio tok razgovora.
– Pa dobro, jel hoće neko sa mnom na prezentaciju, – upitah onako bezveze, iako sam znao odgovor.
Tačno u 17:00 počela je sobom da odzvanja dosadna melodija podsetnika sa mobilnog telefona… Đubre tehnološko, nikada me nije podsećao da mi predstoji zezanje…samo obaveze, obaveze… Tako je bilo i ovog puta.
Napolju je još tutnjala žega a ja se ispod klime prijatno ježio od svežine.
Okrenuo sam broj gazde kafea i dobio odgovor koji sam i očekivao…
Ok, rekoh sebi, odoh tamo. Bar ću imati temicu za sajt, nađoh praktično rešenje.
U 18:00 kafe XXXXXXXX je bio gotovo prazan.
Znajući površno osoblje kafića, do poslednjeg trenutka sam zazirao od ulaska u lokal. Od pomisli da će možda misliti kako dolazim zbog večere i osveženja, bilo me je blam. Nešto kao kada bi me kamera upecala na mitingu radikala sa zastavom u ruci i bedžom sa likom vojvode na reveru.
Ipak, pozdravih dve dame, i pravdajući se, rekoh da me priča interesuje profesionalno. Nisam bio baš siguran da su mi poverovale, pa me je bilo blam još više.
Uputile su me u „prazan prostor“ gde je sedelo pet, šest osoba. Enterijer su krasili jastuci i ćebad rasuti po stolovima, dok je jedan brka na mišićima noge testirao nekakav vibrator.
Mladi par je zavaljeno u stolice zbunjeno čekao prezentera, smeškajući se nepoverljivo svojoj, ničim zasluženoj nagradi, a do ulaza je sedeo sredovečni muškarac, prilično nezainteresovan za sve oko sebe.
Ličilo mi je da je već „džomba“ u ovakvim stvarima.
– I, gospodine, jer ste i vi dobili nagradu, letovanje na Zlatiboru, – upitah ga.
– Ma, na kraju će ti daju jedan papir i to je kao za letovanje. Imaš valjda u tom hotelu pedes’ posto popusta.
– Meni su rekli da sam dobio nagradu, bio sam uporan kao da mi je lično on tu nagradu obećao.
– Ama sedi, pa će vi’iš.
Dosadan sam mu, pomislih.
Nakon pet minuta, među nama se ubaci ozaren i omalen lik u beloj košulji…pomislih da bela košulja nikada ne izlazi iz mode, kao i špicaste cipele i još ponešto.
– O, dobar dan, opazio je da sam došao poslednji i da sam povećao brojno stanje.
Izvolte sedite, reče.
– Gospodine, ja sam samo došao po svoju nagradu. Danas me je pozvala vaša koleginica i obavestila o nagradnom letovanju, pa sam došao da je podignem, bio sam kratak i jasan.
– Svakako ćete dobiti vašu nagradu, ali pošto odslušate predavanje. Neće trajati dugo, možda jedan sat.
– Gospodine, mene interesuje nagrada, a ako procenim da je to ono što mi je danas obećano ja ću možda ostati, izneo sam svoju zacrtanu strategiju.
– Naše pravilo je da svi prvo mora da odslušaju predavanje, iznese on meni Statut. – Hajde, gotovo mi se unese u lice, dajte mi vaše ime i prezime.
– Žao mi je šefe, moje ime nećete dobiti. A s obzirom da će mi ovo poslužiti kao opomena mojim čitaocima, nećete ni od njih. Da ste znali koga ste pozvali, više bi vam se isplatilo da ste mi poslali vaučer na kućnu adresu i poželeli da ostanem pod klimom, rekoh mu.
Ostavio sam ga malčice zbunjenog, a izraz lica mu je govorio „Bože, kakvih sve budala ima na ovom svetu“.
– Slažem se sa njim u potpunosti…
(Kraj)
