BOR (IST Media, Saša Trifunović) – Boranin Slobodan Stojanović, veliki ljubitelj knjiga, moraće da sačeka još neku godinu kako bi ušao u gradsku biblioteku i izabrao omiljeno štivo.
Nekadašnjem reprezentativcu Srbije u džudou, koji je 2005. godine nesrećnim slučajem ostao prikovan za invalidska kolica, to nije jedini problem.
Usled nedostatka rampi za prilaz osoba sa invaliditetom u objekte institucija od javnog značaja, on ne može da uđe u zgradu suda ili policije. Ne može do Centra za socijalni rad, Penzijsko-invalidskog osiguranja, do Nacionalne službe za zapošljavanje i pošte.
Stojanović ne može ni do zgrade Skupštine opštine Bor gde je radio pre tragedije koju je doživeo, kako bi izvadio lična dokumenta.
„Bio sam presrećan kada sam saznao da će na zgradi Doma kulture biti postavljen prilaz za invalidska kolica, jer je to začilo da ću konačno moći sam do biblioteke i muzeja. Razočaranje je usledilo kada sam shvatio da je prilaz pretersan da bih mogao da prođem kolicima“, rekao nam je ovaj tridesetpetogodišnjak.
On napominje da lica koje se kreću pomoću invalidskih kolica, mogu da pristupe jedino borskom Zdravstvenom centru, jednoj banci i samoposluzi.
Jedna od ključnih stvari koje će Srbija morati da reši ukoliko želi da se pridruži porodici zemalja Evropske unije, jeste i da osobama sa invaliditetom omogući dostojanstven život. To predviđa i povelja EU o osnovnim pravima, u kojoj se precizira da je „ljudsko dostojanstvo nepovredivo.
U povelji se navodi da EU priznaje i poštuje prava osoba sa invaliditetom u cilju obezbeđenja njihove nezavisnosti, socijalne i profesionalne integracije i učešća u životu zajednice.“
Osim toga, konvencija Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom je prvi pravno obavezujući međunarodni instrument za zaštitu ljudskih prava, čije su potpisnice EU i države članice a uskoro će se primenjivati širom EU . Konvencija UN zahteva od država članica da štite i brane sva ljudska prava i osnovne slobode osoba sa invaliditetom.
Ove mere su bile neophodne, jer statistički podaci u dokumentu pod nazivom Strategija za osobe sa invaliditetom, pokazuje da jedna od šest osoba u Evropskoj uniji živi sa nekim oblikom invaliditeta. To praktično znači da postoji oko 80 miliona osoba koje su često sprečene da uzmu puno učešće u društvu i privredi usled prepreka sa kojima se suočavaju u svojoj životnoj sredini ili kao posledica stavova okoline.
„Puno ekonomsko i socijalno učešće osoba sa invaliditetom od ključnog je značaja ukoliko se želi ostvariti uspeh Strategije EU „Evropa 2020“ u postizanju pametnog, održivog i inkluzivnog rasta“, navodi se u strategiji za zaštitu ove društvene grupe.
DŽABA RAMPA
A da se u borskim institucijama tek površno pridaje pažnja o zaštiti invalida, govori činjenica da je na nedavno izgrađenom amfiteatru Doma kulture načinjena prilazna rampa za invalide, ali je naknadno utvrđeno da je zbog nagiba od čak 25 stepeni – neupotrebljiva.
Stojanović napominje da je standard i pravilnik o tačnim merama neophodnim da bi invalidima koristila pomoćna rampa, dostavljen Direkciji za izgradnju Bora, građevinskoj inspekciji i Odeljenju za urbanizam, ali da je ona i pored toga izgrađena pogrešno.
„Samo smo želeli da budemo ravnopravni u društvu, kako bismo dali svoj maksimum u realizaciji naših ativnosti“, napominje Stojanović.
Reakcija borskih invalida ubrzo je stigla i do nedavno postavljenog direktora borskog javnog preduzeća „Štampa radio i film“, Vladana Novovića, koji uverava da invalidima neće biti uskraćen amfiteatar.
„Ispravićemo grešku do koje je došlo nenamerno“, uverava Novović, koji je, nakon skoro dve decenije, inicirao restauraciju amfiteatra.
Problem invalida, nažalost, ne dotiče samo Stojanovića i njemu slične obolele osobe.
NEZAŠTIĆENI
Da su invalidi u Boru nedovoljno zaštićena kategorija ljudi, dokazuje činjenica je je u poslednjih deset godina 11 slepih osoba izgubilo posao. Člana Opštinskog veća zadužen za socijalnu politiku i manjinska prava, Nihad Mislimoski, napominje da će lokalna samouprava narednih godina posebnu pažnju posvetiti rešavanju problema sa kojim se susreću osobe sa invaliditetom.
Zbog nedostatka zvučne signalizacije i taktilnih staza, rešenja nemaju slepe i slabovide osobe, dok osobe sa oštećenim sluhom nema ko da razume, jer niko od službenika ne poznaje znakovni jezik.
Osim toga, osobama sa oštećenim vidom pri kretanju smetaju izrovani trotoari, ali i automobili parkirani na površinama za pešake. To za sada policija ne sankcioniše.
„Imam utisak da smo mi žrtva pogrešne arhitekture, kaže Ivica Ćosić (35), koji je 2005. godine potpuno ostao bez vida.
Procenjuje se da u Boru živi oko 1.200 osoba sa invaliditetom. Od tog broja, svega njih 30 je pristupilo Centru za samostalni život osoba sa invaliditetom.
„Ideja je stvaranje ambijenta u gradu za samostalni život osoba sa invaliditetom. Na sve načine se trudimo da nadležnima ukažemo na potrebe invalida“, napominje Ćosić.
