Iako su mnogi Borani čuli i vole pesmu Džanum, poznatu u celom svetu kao hit Moje More, koji već mesecima preplavljuje Tiktok, Instagram i druge društvene mreže, retki su oni koji znaju da je autor i izvođač te pesme Teya Dora rođena Boranka.
Na ovogodišnjem takmičenju za pesmu Evrovizije nastupiće druge polufinalne večeri 29. februara pod rednim brojem 11, sa pesmom RAMONDA.
Teya Dora, čije je pravo ime Teodora Pavlovska, ćerka je takođe rođenih Borana koje smo mnogi od nas poznavali, a o čemu ćemo na kraju ovog teksta.
Teya Dora je nedavno u okviru svog angažmana kandidata za festival Izbor za pesmu Evrovizije posetila Bor, i tom prilikom dala je za naš portal intervju u kojem smo sa njom evocirali uspomene iz detinjstva koje je provela u Boru,
Sećam se da te je mama, moja kolegnica, kao malu vodila svuda sa sobom, i na konferencije za štampu u periodu od 1996. do 2000. godine. Tata Gandra je radio na Kipru, nije imao ko da te čuva, pa smo te tako svi mi novinari iz Timočke krajine zabavljali. Da li imaš uspomene na taj period?
Da, po nečega se baš jasno sećam jer sam u Boru živela do kraja prvog polugodišta prvog razreda osnovne škole Vuk Karadžić, kad smo se preselili u Beograd. Najlepša sećanja su mi na divnu Brestavačku Banju i Borsko jezero kao i na bazen u Sportskom centru gde me je mama leti bukvalno svakog dana dovodila na plivanje. Bilo je puno dece i uživala sam u igri sa njima. Moje rođendane slavili smo ili u Donjem Milanovcu gde su mama i tata imali stan ili na Borskom jezeru, pa su mi to i dalje omiljene destinacije – na njih gledam kao na neka čarobna mesta gde čim kročim, osetim veliku sreću. U srcu su mi baš i Zaječar gde sam odlazila kod svoje prabake Drage Stojanović Vrkljan i Knjaževac i okolna sela gde me je deka vodio da vidim selo Podvis gde se on rodio.
Sećam se i da me je mama dok je radila na reportažama vodila da obilazim pećine najviše Zlotsku gde smo na primer upoznavali porodicu slepih miševa jer je mama agitovala za njihovu zaštitu. Pamtim višesatna sedenja pored arheološkog nalazišta Lepenski vir gde smo na primer čekali da nivo Dunava opadne kako bi ona fotografisala i pisala reportažu o potopljenom Donjem Milanovcu. I danas imam sliku kako se iz vode pomaljaju crkveni zvonik i krovovi potopljenih zgrada. Verujem da to znaju svi u Timočkoj krajini ali evo i objasniću ipak – sedamdesetih godina prošlog veka ljudi su da bi stvorili akumulaciono jezero za branu Djerdap, bukvalno preselili sve ljude na drugu destinaciju, na prostor sadašnjeg Donjeg Milanovca, a sva postojeća zdanja u tom starom Donjem Milanovcu su potopili. Samo jedan put godišnje, ako se dobro sećam, nivo vode toliko opadne da se stara zdanja vide. Isto su uradili i sa Tekijom. Stalno sam zamišljala kako u tim zgradama sada žive bezbedno jata raznih riba, pre svega somova koje onda Tekijanci bude bućkanjem po Dunavu. Sa mamom sam i to pratila i te fascinantne priče sam rado pričala po Americi.
Ti si skoro pola tvog dosadašnjeg života provela u Americi gde si se školovala na Berkli koledž mjuziku u Bostonu kao njihov stipendista. Šta je Amerikancima još bilo zanimljivo iz Srbije?
Mnogo toga, a ja sam se baš trudila da im prezentujem sve što je bilo zanimljivo. Tako sam za neke ispite radila savremene aranžmane za pevanje predivnih starih vlaških balada i bili su impresionirani njima. Jedan od projekata su bili i Gamzigrad, Viminacijum i Šarkamen… mama je pisala o tome a ja sam to ilustrovala muzikom sa etno motivima muzike istočne Srbije. To je takođe sve oduševilo. A najveći projekt bio mi je vezan za Biničkog i njegov veličanstven Marš na Drinu. Mama je za izdavačku kuću Vojska Srbije napisala knjigu pa sam je ilustrovala muzički. Svi na mom koledžu koji su čuli, bili su oduševljeni i originalnom muzikom Marš na Drinu i bila sam ponosna na sebe što sam bar neka kulturna dostignuća Srba popularisala u Americi.
Iz mnogo razloga Borani su ponosni na tebe, a sada si nam otkrila još jedan. Hoćeš nas sada dodatno učiniti ponosnim jer važiš za jedan od dva najveća favorita za pobedu na Izboru za pesmu Evrovizije?
Volela bih to zaista, da dostojno predstavim moj rodni kraj Timočku krajinu i Bor, a ako pobedim rado ću celoj Evropi pričati koliko je cela Srbija, a posebno Istočna Srbija prekrasna. Pričaću im i o prezanimljivim običajima našeg kraja, o verovanjima i legendama, o vili Ravijojli s Miroč planine, (moj tata je inače crtao strip o Kraljević Marku koji sam obožavala), o izuzetnim arheološkim nalazištima, o predivnoj Žagubici. Metovnici, Krivelju, selima koja baš pamtim iz detinjstva i naravno pre svega o magičnoj planini Rtanj koju smatraju i piramidom, i koji je već toliko čudnovat jer na njemu raste fantastičan cvet ramonda o kome ja pevam u pesmi sa željom da se svi sete pobede dobra nad zlom u svetskim ratovima, žrtve i golgote naših predaka u Solunskim bitkama, ali i savremenu borbu čoveka da se zaštiti retka endemska priroda i biljke poput retkih ramondi.
To je još razloga da Borani, Zaječarci, Knjaževčani i ljudi iz cele Istočne Srbije glasaju za tebe. Pod kojim brojem nastupaš?
Natupam druge polufinalne večeri 29. februara pod brojem 11, kao i Dan primirja, odnosno ramonde – 11.11. Lako se upamti (smeh) . Bila bih srećna da me ljudi mog zavičaja podrže. I koristim priliku da ih sve pozdravim i kažem im da je kraj iz koga svi mi potičemo fantastičan, prelep i da treba da se njime uvek i svuda ponosimo.
Tein otac, moj dragi prijatelj Dragan Pavlovski Gandra, preminuo je 2021. godine. Bio je slikar i grafički dizajner koga će Borani pamtiti ne samo po logotipima koje je uradio za naše institucije poput Muzeja rudarstva i metalurgije i Muzičke škole u Boru, već i po izložbama karikatura i sjajnih ilustracija.
Teinu mamu Jasnu rođenu Jojić, znamo po mnogobrojnim tekstovima o našem gradu i Timočkoj krajini koje je godinama objavljivala kao novinar Večernjih novosti, ali i po brojnim etnološkim knjigama među kojima su i knjige o vlaškoj magiji čijim je pisanjem i izdavanjem pre skoro tri decenije doprinela uverenju da Vlasi imaju svoj kulturni identitet i da zaslužuju da u Srbiji ostvare status nacionalne manjine.