BOR (IST Media, Ivana Milovanović) Bobana Velićković, reprezentativka Srbije u sreljaštvu nedavno se vratila sa Olimpijskih igara u Riju, gde je osvojila sedmo mesto u disciplini vazdušni pištolj.
Iz Brazila nosi mnogo utisaka, koje je rado podelila sa čitaocima IST Media.
“Osećaj je fenomenalan, i mislim da govorim u ime svih sportista kad kazem da su Olimpijske igre takmičenje koje ne može da se poredi ni sa jednim drugim. Sama činjenica da se za OI spremamo četiri godine, sam proces priprema i kvalifikacija koji prođemo u tom periodu, sve je to veoma teško i naporno, ali moram reći da se sve to na kraju isplati i kruniše učešćem na OI koje je za mene, a verujem i svakog drugog sportistu, san i vrhunac karijere.”
Ceremoniju otvaranja Olimpiskih igara, kaže sportisti doživljavaju drugačije od gledalaca.
“Za mene je otvaranje OI u Londonu bilo interesantnije i valjda zbog toga što sam tada bila na otvaranju prvi put, lepše sam se provela. Otvaranje je nešto u čemu više uživaju gledaoci. Za nas sportiste je to malo drugačije, ne vidimo program, učestvujemo samo u defileu koji je na samom kraju, a tome prethodi dugo putovanje do stadiona, šetnja kroz zonu sa navijačima i na kraju taj defile na samom stadionu koji nažalost kratko traje. Ipak, jako je lepo učestvovati i predstavljati svoju zemlju na otvaranju jednog tako velikog sportskog događaja.”
Uvek uz Bobanu, trener Boban Marković
Olimpijsko selo je mesto tokom trajanja OI dom svim sportistima. To je jedan mali grad koji živi svoj specifičan život tih dvadesetak dana.
“Veliki broj naših sportista se međusobno poznaje od ranije, tako da je atmosfera bila odlična. Svi smo tamo otišli sa istim ciljem i trudili se da, kad god možemo, posetimo borilišta ostalih i bodrimo se i navijamo međusobno, da se radujemo uspesima. Imali smo i sjajan tim Olimpijskog komiteta, ljudi koji su bili tu da nam pomognu u svemu što je potrebno i da nam olakšaju i učine prijatnijim naš boravak tamo.”
Puno sreće u Tokiju 2020! Veličković – Arunović
Peh sa prevozom
“Zorani Arunović i meni se desilo da su nas stavili u pogrešan autobus koji je išao na atletiku a mi smo imale karte za konjički sport. Malo smo imale problema sa sporazumevanjem i objašnjavanjem šta se desilo i gde smo krenule, pošto je mali broj volontera govorio engleski. U svakom slučaju bila je jako loša organizacija prevoza pošto je selo bilo udaljeno od grada, metro stanicu nisu završili, i jedini prevoz van sela bio je autobus. Sreća je u tome što sam pre četiri meseca bila u Riju na predolimpijskom turniru, i tada imala vremena za obilazak, pa na olimpijskim igrama, sem na borilišta, nigde nisam išla.”
