Blog Story – Rudnik u Boru

258 0

Stigla mi danas vest da će, kao uvertira u naredno izdanje festivala Slobodna zona, bend Duo Trojica održati koncert. Nisam morala ni da čitam dalje već sam znala da je Duo Trojica iz – Bora koji se polako pretvara u domaći Sijetl.

 

Ne znam da li je Bor izvučen iz šešira na beogradskom žrebu pod nazivom koji ćemo novi Nebeograd da usrećimo tako što ćemo ga predstaviti kao žrtvu al kroz popkulturnu sepiju, a onda iz tako dobijene černobiljske utopije sa šmekom postsocijalističkog sivila, da izbacujemo seriju markica sa logotipom Bor kao novim brendom za beogradske alternativce.

 

Iako mislim da je bolje obraćati pažnju ikako nego nikako, zapada mi za oko da je u tom poslednjem talasu prisvajanja Bora kao mesta svih naših strahova i sumnji o koje se otimaju kulturgenerali beogradske alternative poistovećujući svoj osećaj za alternativu (u umetničkim, estetskim, a kako oni veruju i političkim, stvarnosnim okvirima) sa realnošću i svakodnevicom tih ljudi, čitav Bor ono što se, umetničkim jezikom valjda zove pronađeni objekat.

 

Ispada da centar, čak i kada uputi pogled preko vrhova svojih cipela, nije u stanju da razume išta mimo i izvan sebe. Niti da ga prihvati ako mu prethodno ne da neko mesto u odnosu na sebe. Pa, sad, siroma Bor, mora da bude alternativa. Ako si iz Bora, a ko ovi naši beogradski seljaci slušaš neki džiberaj opet ima da te nema. Ne možeš ti brajko tako veseo da se krećeš po černobiljskom pejzažu, ako si iz Bora ima da si alternativa, drukčiji se u Beograd ne pomaljaj.

 

Kapiram da se slična stvar nekada u davnoj prošlosti desila i sa Novim Sadom. Bor je, u ovom smislu, prst u oko primer pošto se dešava na naše oči.

 

Još od kad se pojavio Goribor, a Bor otkriven na mapi Srbije, beogradski reditelji, izdavači, pisci i pozorišta, klubovi i časopisi (ovako kad se nabraja, ispada da ih ima, a u stvari je reč o egzodusu šačice ljudi) ne prestaju da se fasciniraju tom količinom realizma. Kao da je ceo grad nekakav, bože me prosti, simbol.

 

Najsimptomatičniji primer su Milena Marković i Oleg Novković koji putuju u Bor otprilike onako kako bekpekeri dolaze u Srbiju – da se nadišu smoga i naperu kose u lavaboima ne bi li osetili da su živi. Iako ova migracija umetničke matice, smorene po alternativnim klubovima i ostalim izveštačenim scenama, najviše liči na selidbe feudalaca i hodža u svoje malko pa udaljene banje i vidikovce kad o vašarima seljaci hrupe u njihov grad.

 

Reč je o proračunatoj kulturnoj transakciji. Vi nama sadržaje, priče, jade, a mi vama status alternativca, živog, realnog – uz status žrtve pride.

 

I iako rudnici u Boru koji su dobrodošli za melanholične umetničke pejsaže služe kao novi vid inspiracije izblaziranom beogradskom umetniku, jer on tamo nalazi ono čega u njegovom, poseljačenom, gradu nema, jedini zaključak je – da ovde gradovi van Beograda (a i on sam) u tom smislu kulture postoje samo u tom odnosu centar – periferija.

 

Dakle, Beograd je u Boru opet našao svoj rudnik, a pitanje je šta bi bilo kad bi došao čovek iz Bora i hteo da prosto zauzme radni prostor ili radni prostor stvori u Boru, umesto da, kad to zatreba beogradskom umetniku, njegovom garderoberu, portparolu i šminkeru, da figurira kao neka kolektivna predstava. Koju, najverovatnije, za to što je samo predstava, niko živi ne plaća.

 

autor:  http://nasdvoje2.blogspot.com)

 

Sadržaj sa sajta može se preneti samo uz poštovanje USLOVA KORIŠĆENJA

Slične vesti

There are 1 comments

Napiši komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

X