BOR, (tekst i foto: IST Media) Život Boranke Ružice Topić skoro deset godina predstavlja pakao. Do sada je njena kuća na periferiji Bora opljačkana čak 16 puta, ali ona ne odustaje i ne želi da da napusti ognjište, dvospratnu kuću udaljenu nekoliko stotina metara od naselja „Novi gradski centar“.
Kuća broj 11 u kojoj Ružica živi je usamljena kraj puta koji vodi ka Novom borskom groblju. Noću je slabo osvetljena i predstavlja idealno mesto za lopove.
Razbojnici su joj stavljali nož ispod grla, posekli je po rukama, udarali, praznili novčanik… Ipak, ona ne želi da napusti svoje imanje, jer kaže, to je njena teritorijia, ma šta da joj se desi.
U velikom dvorištu u kojoj se iza drveća nazire dvospratna kuća okovana gvožđem kako bi se zaustavili lopovi, Ružica čuva nekoliko koza, pilića… Na četiri ara sadi povrće, jedva se krećući između zasada.
Njen usamljeni život danju počinje brigom o životinjama, ali čim sunce zađe, ulazi u kuću, zaključava se, i osluškuje da li će banuti neki provalnik i otme joj tesko zaradjenu austrijsku penziju. Nije velika, dovoljna je da normalno preživi mesec dana, ali svesna je i da postoje oni koji su spremni čak i da ubiju za par stotina dinara. Bor se u nekoliko navrata pokazao kao „plodno tlo“ za takve monstrume.
Kada sunce zađe, Ružica se zaključa u kuću i osluškuje
Živi pod budnim okom njene straže, koju čini nekoliko kerova. Na svaki njihov lavež tokom noći, javlja joj se nova strepnja.
Od kada je 2006. godine opljačkana doživela je šok, i ostala jedva pokretna. Kroz dvorište se kreće pomoću dve improvizovane štake.
“Ovo je moj život. Danju sređujem po dvorištu, a noću ulazim u kuću kako me ne bi iznenadili. Sve prozore i vrata sam okovala gvožđem zašta sam potrošila ušteđevinu“ kaže Ružica.
Njene muke počinju 1999. godine, kada joj je neko ukrao novog “golfa 3”. Bio je parkiran u prometnoj gradskoj ulici i nikada nije pronađen.
“Nikada se nisam pomirila sa tom krađom”, kaže ova Ružica, koja nije očekivala da je to samo početak njenih nevolja.
U novembru 2006. godine spavala je u prizemnom delu svoje kuće kada je začula neko kretanje u susednoj prostoriji. Izašla je iz sobe, i u hodniku kuće napadač sa maskirnom kapom na glavi joj je stavilo nož pod grlo. Zapretio je da će je zaklati ukoliko mu ne da novac. Tom prilikom oduzeto joj je 700 evra i par hiljada dinara. Kasnije je, putem DNK analize utvrđen identitet napadača.
Ružina krv nađena je na nožu okrivljenog.
“To je povratnik u krađi, a zbog napada na mene osuđen je na svega šest meseci. Ono što ne razumem je to da se tužilaštvo nikada nije žalilo na tu presudu iako je reč o višestrukom razbojniku. Evo šta danas rade povratnici, seju strah po Srtbiji“, zaključuje ova žena.
„Osećam se nezaštićena, jer od svih pljački koje sam doživela, samo je jedan napadač iza rešetaka. Sa druge strane, cela kuća mi je okovana gvožđem, pa ispada da sam umesto lopova, zapravo ja u zatvoru”, jada se starica.
U zatvoru i Ružica i lopov. Ona doživotno, on šest meseci.
Pri napadu, napadač joj je nožem pokidao tetivu. Od tada ne može da pokreće mali prst i otežano koristi šaku. Iako je borski ortoped Ljubinko Todorović po svim pravilnima okvalifikovao povredu kao „tešku“, veštaci u Nišu su tvrdili suprotno.
“Ma da. Šta je za njih jedan prst, imam ih još devet”, ima vremena Ružica i za ironiju.
Kaže da ne pamti koliko je puta bila na suđenjima, ali poslednji put od bolesti više nije imala snage.
Ovako je bilo 2006. Za razbojništvo – kazna šest meseci
