Дивно је бити некоме нешто
Велика је ствар,
а не помиње се често,
на овом свету бити
некоме нешто.
Сунце зори даје
пурпурну боју,
Месец небу
тајансвени сјај.
Осмехујући се једно другом
путују у бескрај.
Роса траву умива,
док у њој цврчак
најлепши сан снива.
Истина је, мада
не помиње се често
на свету свако
има своје место.
Киша у облаку
олују чека,
у шуми на пању
печурка је никла мека.
Свако неког има,
а човек човека.
Велика је ствар,
а не помиње се често,
на овом свету бити
некоме нешто.
Алекса Младеновић VI/1
ОШ „3.октобар“, Бор
3. октобар 71
Шта све може да стане у срце моје оловке
Кад по снегу газиш,
трагови се стопа виде,
на небу плавом
авион у лету
беличаст оставља траг.
На зиду белом
у ходнику школе,
у великом срцу
отисак шаке оставили
двоје што се воле.
И све би ово, можда
заборављено било
да се у срцу
моје оловке није скрило
и неизбрисив траг
на папиру оставило.
Алекса Младеновић VI/1
ОШ „3.октобар“, Бор
3. октобар 71
Једног летњег дана
Једног летњег дана
испред солитера
са два громобрана,
баш у хладу брезе
рекох себи:
„Девојчице су безвезе!“
Више вреди свака
кошаркашка лопта,
рекет за тенис и
бакина чоколадна торта.
Врућина је тешка,
у глави мојој
десила се грешка,
јер све што сам рекао
у воду паде
кад она приђе
и сладолед ми даде.
Није због сладоледа,
тако ми апетита,
али сада да ме неко пита
рекао бих да је
њена коса златнија од жита.
Нема дилеме,
то што ме погоди
тога дана,
ту не помажу
ни два громобрана.
Алекса Младеновић VI/1
ОШ „3.октобар“, Бор
3. октобар 71
Мама
„Опери руке, спусти рукаве.
Папуче обуј, оне плаве.
Исправи леђа,
не чачкај нос.
Хладно је, опет си бос“.
Немам мира ни минута.
Куд год кренем,
ту је она,
вечно забринута.
Очи не скида са мене,
одговоре тражи,
час усмене, час неме.
„Домаћи задатак
мора да се пише.
Телевизор гаси!
Говори тише!“
И тако сваког дана
ја сам војник
а генерал је моја мама.
Ипак, када је нема,
кад оде на службени пут,
некад ми се чини
да сам због тога љут.
Перем руке и
не чачкам нос.
Домаћи задатак пишем
обувен, а никако бос.
Све сам даље
од ТВ екрана,
шапућем у себи:
„Брзо се врати, мама!“
Алекса Младеновић VI/1
ОШ „3.октобар“, Бор
3. октобар 71
Тата
Тата ме воли
највише на свету.
Он ме води
свуда где хоћу.
Мој тата има
велику доброту
и стрпљење
и дању и ноћу.
Баш ми прија
кад се са њим шетам,
играм лопту
или зановетам.
Уз то волим
да ме тата зове панда
и да мами каже
да је слатки меда
чак и онда кад у
кући нема реда,
кад се сваком неки
други програм гледа.
Увече кад кренем
на спавање,
молим тату
за једно ушушкавање.
Не може ми
ништа мрак,
кад је тата ту,
мене није страх.
Лаку ноћ, дабре,
лаку ноћ, медо,
лаку ноћ,тата,
до сутра је све у реду.
Алекса Младеновић VI/1
ОШ „3.октобар“, Бор
3. октобар 71
Ловац на гуштере
Таман ногом
ја да крочим,
кад у жбуну,
поред пута,
шушну травка,
нечим притиснута.
Лупну срце
мало брже,
ал′ ме храброст
одмах трже.
Приђем ближе,
оком тражим,
увом слушам,
да ли скаче или гмиже.
У тој муци,
од пар минута,
сусретох се, изненада
са два ока жута.
Репато биће
у зеленом оделу,
тражи Сунце
по целом селу.
Ја срећан,
што га видим,
пружим руку
да га такнем,
ал′ он бежи,
руку неће,
путем својим
брзо креће.
Нећеш, нећеш,
ја сам бржи,
стићи ћу те,
за реч ме држи.
Један лево, десно два,
мој си, зелени,
да се зна.
Алекса Младеновић VI/1
ОШ „3.октобар“, Бор
3. октобар 71
Бени
Имам једну куцу,
име му је Бени.
Воли да се игра,
па се свиђа мени.
Има дугу длаку,
чупав му је реп,
њушка му је дуга,
па је зато леп.
Увек кад ме види,
он радосно скаче,
помислио би неко,
да је слатко маче.
Поштара не воли,
њега стално лаје,
то је због рачуна,
које увек даје.
Поносно се шета,
као неки даса,
мора да је зато,
што је фина раса.
Кад заврши игру,
он легне и дрема,
лако је њему,
кад домаћи нема.
Ко сме да каже,
да су куце глупе,
свашта оне знају,
и без школске клупе.
Алекса Младеновић VI/1
ОШ „3.октобар“, Бор
3. октобар 71
Дечак и пас
Кад ме тешке бриге море,
кад помислим
да не може бити горе,
шапа једна бела
колено ми такне
и замахом репа
све проблеме макне.
Очима ми каже:
„У игри је спас“
и шарена лопта
већ је испред нас.
Ко ће брже,
ко ће боље
да претрчи
цело поље,
четири ноге
или моје две?
игра је лек за све.
Уморан од силне трке
не марим више
за разне збрке.
Мој пријатељ има
решење за нас.
Тако заједно живе
дечак и пас.
Алекса Младеновић VI/1
ОШ „3.октобар“, Бор
3. октобар 71
Питам се
Питам се…
Зашто тате
стално раде,
било да лече људе,
возе камион или
куће граде.
Питам се…
Зашто маме
нису увек кући,
да на столу чека
хлеб врући
и ручак тазе,
а после јела да нас мазе.
Питам се…
Зашто пада ноћ
а нестаје дан
и да ли и Сунце
тоне у сан.
Ко звезде гаси
и где је прекидач,
можда у некој небеској каси.
Питам се…
Да ли неко
у облаке дува
и у великом базену
кишу чува.
неко, горе,
шибицу кресне
па на небу муња бљесне
и гром се чује,
то сигурно ракета путује.
Питам се…
Зашто је дрвеће зелено
а није плаво?
Које такву боју насликао?
Ко даде мирис цвећу
и бубица пуну врећу.
Где одлази река
кад у море уђе
и може ли нешто моје
да постане туђе.
Питам се…
питам се са собом сам,
па тако
питајући се, успавам.
Алекса Младеновић VI/1
ОШ „3.октобар“, Бор
3. октобар 71
Школа
Ново јутро, нови дан,
ја устајем радостан,
напољу ме друштво чека
пут ка школи то је мета.
Један корак, један осмех,
нас петоро путем жури,
нова радост, нове игре
то су наше дневне бриге.
Сви у клупама седе смело
девојчице и дечаци,
учењем се поносимо,
јер нам знање живот значи.
Петар Радивојевић V/3
ОШ „3.октобар“, Бор
3. октобар 71
Чоколада
Деца на целом свету,
и у селу и у граду
воле да једу чоколаду.
Чололаде велике и мале,
много су деци радости дале.
Деца воле чоколаде,
уживају док се њима сладе.
Млечне црне и беле,
Милка, Нестле и Најлепше жеље.
Знам да сви стално трубе,
како оне кваре зубе!
Сад ћу вама ја да кажем:
Кад их добијем, све ћу да их смажем.
Кад све чоколаде поједем,
зубе ћу добро да оперем.
Кит-кет, Милка, Еуро-блок
фабрици чоколаде шаљем цмок!
Лазар Јовановић VI/3
ОШ „3.октобар“, Бор
3. октобар 71
Мој сан
Мој највећи сан
је да једног дана
постанем најбољи
NBA кошаркаш.
Да на свакој утакмици
постижем по тридесет коша,
да противничком тиму
закуцам испред носа.
На утакмици да
скандирају моје име
као Влади Дивцу
да ми се диве.
Урош Петковић V/3
ОШ „3.октобар“, Бор
3. октобар 71
Моји снови
Замислите, децо,
једну малу школу,
пуну веселих ђака
осмака, првака, трећака…
Кад ђаци у њу долазе,
осмех им на лица,
а још срећнији су
кад у учионицу уђе учитељица.
Има много деце
која у клупама седе,
на часу су као пчелице
добре и вредне.
Мало им треба
да науче многе ствари,
имају знања
као научници прави.
Учитељица саслуша
кад одговара ђак,
добити петицу
посао је лак.
И све би ово била бајка
да су деца као бубице
јер једва се чека одмор
за јурке и шугице.
Бојана Петковић V/3
ОШ „3.октобар“, Бор
3. октобар 71
Мој сан
Сањала сам један сан диван,
како у огромном базену пливам.
На све стране прскају ноге и руке,
морам да пливам до капетана Куке.
А иза њега све светли
као да свиће дан,
а уствари то су Звончица и Петар Пан.
Иза мене плави кит који ме јури
и куца Нана што се на њега дури.
Иначе сви смо прави другари
и нико не може игру да нам квари.
Добра смо деца и одлични ђаци
још само да нам се придруже весели дечаци.
Нађа Сретеновић V/3
ОШ „3.октобар“, Бор
3. октобар 71
Осећам потребу да кажем
Осећам потребу да кажем
и верујте нећу да вас слажем.
Не желим више да будем сама,
досадило ми је да се играм са луткама.
Хоћу једну сестрицу,
да јој певам свако вече песмицу.
Могла бих да добијем и братића
и да уживам поред тог слатког бића.
А могла бих да добијем и обоје,
и сигурно би ми било боље.
При самој помисли на то,
срце ми је затрептало.
Ето била сам кратка,
сад сте на реду ви – моји драги мама и тата.
Маша Панов VI /3
ОШ „3.октобар“, Бор
3. октобар 71
Док сањам и маштам
Фудбал играм ко Роналдо
у тенису сам као Ноле,
био бих то врло радо
сви моји вршњаци то воле.
Пливам брзо као Чава
у кошарци сам као Дивац,
било би то много страва
о томе сања сваки клинац.
Седнем тако па се мислим
данас могу бити свако,
треба само да размислим
маштам мало, то је лако.
Снови и машта
део су сваке дечје приче
мада никад се не зна,
можда ће једном сви
и мноме да се диче.
Урош Младеновић VI/3
ОШ „3.октобар“, Бор
3. октобар 71
Исповест мог кућног љубимца
Ћао, ја сам Бени,
и прави сам даса,
то је због мог лепог
и витког стаса.
Мој друг Урош
стално негде жури
и само понекад стигне
са мном лопту да јури.
Урош ме хвали
да високо скачем
и да репом ударам
као неким мачем.
Он ми никад не даје,
мачке да јурим,
и стално прави изговоре:
„Бени, хајде журим“.
Кад бих само могао,
са мном бити више,
ваљда је досад схватио,
да га волим највише.
Урош Младеновић VI /3
ОШ „3.октобар“, Бор
3. октобар 71
Лепо је бити речит
Није редак случај
Да отоларинголог
За час постане носорог,
Па да на врх Попокатепетла
Ломи језик све без изузетка.
Е, ту већ не помаже ни метла.
Права је тиранија
Кад од буржоазије
Испадне боранија.
Све се закува у истом лонцу
Па главобољу ствара сваком основцу.
На смрт ме уплаши
кад чујем за „инфаркт“
Од те речи умало ме
Умало ме не стрефи срчани удар.
Ка си у дилеми, треба бити мудар.
Опасно је косу
Заплести у косу
Па низ косу стрчати
У помоћ дозивајући Косу.
Тад од косе постане папазијанија
Недокучива ко галаксија.
Речи су чудо,
можда неком изгледа лудо,
ал речит бити,
значи живети дуго.
Алекса Младеновић VI/1
ОШ „3.октобар“, Бор
3. октобар 71
КЊИГА
Моје прве књиге биле су бајке
које сам радо слушала
oд своје брижне мајке.
Плашила сам се вештица и вука,
била је то велика мука.
Волела сам Снежану и Пепељугу
и осећала њихову невољу и тугу.
Данас често ми књига
задаје много брига.
Некада ми се баш не учи
и тада је мрзим јер ме мучи.
Лекције су тешке,
a наставник тражи одговор без грешке.
Да је књига учитељ наш,
тек много касније сазнаш.
Ана Ђорђиевски VI/1
ОШ „3.октобар“, Бор
3. октобар 71
