Пише: Гордана Голубовић-Трмчић, (самостални виши књижничар, Позајмно одељење за одрасле)
Кад радним даном у 7 ујутру или у подне станем пред врата библиотеке, осећај је исти као кад у руци држите нову књигу… отварате је… и стижете до првог пасуса – то је почетак мог радног дана. Сваки нови дан личи на нову књигу. Више од четврт века стижем до свог радног места, а као да сањам нови сан. Обожавам свој посао – то није никаква тајна.
Радила сам у огранцима у Брестовцу, Метовници и Шарбановцу, а у Народној библиотеци у Бору у Дечјем и Информативном одељењу, у Одељењу обраде, у Стручном и Завичајном, а највише и најдуже у Одељењу за језик и књижевност. Где ми је најлепше, најбоље…? Свуда! Када уђем на врата изнад којих пише БИБЛИОТЕКА, улазим у простор окружен чаролијом лепе речи, знања, информација, снова… и онда стижете ви, којима ћу пружити део тога. Добијате мало романтике, јунаке трилера, најлепша писма, дивну поезију, вирите у историју из неког новог ћошка, читате дневнике, па ред сурове истине, ред хумора…
Овај посао подразумева свакодневно доношење и враћање стотина књига до полица, зивкање телефоном да дођете по књигу или да вас подсетим да касните са враћањем. Није романтично ни лупање датумаром, ни уписивање инвентарних бројева књига, ни премештање фондова, а тек рад у нашем магацину! Десетине хиљада књига, десетине хиљада бројева, шифара, поља и потпоља, сигнатура… Па затим сређивање књига које неко од вас погледа, па случајно врати на погрешно место… Библиотекари раде са информацијама, а њих добијамо из различитих извора. Трагамо за библиографијама, сајтовима издавача, тражимо податке о писцима, пратимо културне календаре, сваконедељно радимо изложбе везане за књигу и ствараоце… Водимо интерне историје интересовања корисника, пратимо жеље и потребе… Комуницирамо са издавачима. Радимо програме са медијима… Велику пажњу посвећујемо простору у који долазе наши корисници, у којем они, да би дошли до жељених књига, морају да се без проблема снађу… Радимо културне и јавне програме: организујемо, едукујемо, разговарамо, излажемо, штампамо и објављујемо, промовишемо, учествујемо… Библиотекари прате оно што се дешава у свету библиотекарства, и у складу са том чињеницом прилагођавају послове стандардима… Да бисмо могли да постојимо и добро радимо у савременом друштву, морамо да се непрестано усавршавамо, и у стручном и у личном смислу. Библиотекари су нужно информатички описмењени, комуникативни и услужни људи…
Сви радни задаци имају своје лице и наличје. Када пристижу десетине нових наслова, наравно да сам пресрећна. Али, истоврамено, гуши ме осећај немоћи, јер нисам у могућности да све то упознам и прочитам. Ту сте ви, драги моји, па читате, а после делимо мишљења, радости, критике и снове.
Ако вам је књига најбољи пријатељ, чувајте је и вратите што пре у библиотеку. Кад прочитане књиге враћате, а у угловима очију вам сјаји задовољство због доброг избора, па заједно тражимо неку још бољу, лепшу, из које ћете више научити, можда другачије сагледати живот, уз коју ћете уживати и која ће оплеменити вашу душу – ето, то су тренуци који мој посао чине изузетним и лепим.
Највећи изазов за мене је да младе, тек уписане у библиотеку, који долазе због лектире или књиге препоручене од вршњака, доведем до Андрића, Кундере, Муракамија, Хесеа. То је за мене право професионално задовољство и успех. .
Све ове послове, као и пуно других, овде непоменутих, делим са колегaма, јер радимо на истом одељењу. Они су моје супер-колеге, јер делимо посао, добру књигу, виц, сву позитивну енергију и све занимљивости овог посла. Дакле, радим са дивним особама посао који волим.
Најбоље сам сарађивала са учитељицом Милом Јовановић, која ради у основној школи у Шарбановцу. Сликовницама и књигама сам пратила прoграм првог разреда: ако су учили о домаћим и дивљим животињама, сви њени ђаци су имали сликовнице са животињама. Најављивала ми је недељно програм рада, а ја сам га поткрепила оним што библиотека поседује. Сви њени ђаци су израсли у добре и образоване људе .Она је била мој најбољи и најодговорнији сарадник и сјајан педагог.
Посао библиотекара сам научила од најдраже колегинице (сада ужива у пензији), Невене Рајзнер. Кад год је споменем, видим је како у једној руци држи књигу, а другом шаком нежно прелази преко корица. Она ме је водила кроз свет књига и писаца, одговорна је за неумерену куповину књига за моју личну библиотеку, и крива је што ми сваке године на сајму књига у Београду клецају колена кад сретнем Бећковића, Ћосића… па једва скупим снагу да им се обратим и замолим за посвету на књизи. Незаборавни тренуци су њено читање избора из текстова или поезије из књижевних часописа, док смо радиле заједно на одељењу. Осим мене и мојих колега, воле је сви којима је она препоручивала књиге.
Данас, после више од четврт века рада у библиотеци, највећу стручну помоћ тражим и добијам од наше најмлађе колегинице, Виолете Стојменовић. Она најбрже решава моје недоумице око граматике, енглеског језика, информатике, сукоба генерација, проналази литературу за студенте филологије и зна много о библиотекарству. Драго ми је да долазе младе, паметне и вредне особе. Нисам сујетна, целог живота учим да бих опстала у послу и животу.
Радује ме кад моји вршњаци имају времена за читање и поред посла и обавеза, значи ми да људи који су остали без посла време проводе уз књигу. Бринем кад пензионери по поледици дођу да замене књиге. А увек се изнова трудим око најмлађих чланова, да и они постану прави пријатељи библиотеке. И тако свакога дана.
Свим радницима Народне библиотеке Бор честитам Дан библиотекара!
