– реални однос друштвене средине према библиотеци, библиотекарима и библиотечкој професији –
Пише: Ана Јанковић , виши библиотекар, руководилац Одељења обраде и набавке)
Библиотека је код нас само формално – јавно добро. Истина је да је рад већине библиотека у Србији, па и борске, оптерећен бројним проблемима. Трагично је што то нису проблеми који се не могу решити. Нису то увек проблеми настали услед недостатка новца (што се, наравно, дешава), нити су у домену утицаја библиотекара – што доприноси томе да се из дана у дан повећава осећај несигурности, беспомоћности, разочарaња, па и огорчености и љутње, одсуства наде да се ишта може променити набоље.
У условима сада већ вишедеценијске дубоке кризе којој се засад не види крај – јасно је да култура ни приближно не представља приоритет ни оснивачу библиотеке (Општина Бор), па ни потенцијалним корисницима библиотеке и њених услуга. Схватање и прихватање самог постојања библиотеке, гледано очима оних који не користе њене ресурсе, њене услуге, па самим тим имају сасвим искривљену и погрешну слику о улози библиотеке (о послу библиотекара да и не говоримо) – одавно поприма забрињавајуће, па и непријатне размере.
Дуго је владало мање-више устаљено мишљење чак и чланова библиотеке, а поготово оних који то нису, да је библиотекар особа која ради у библиотеци и разноси књиге; ако је добро расположен, библиотекар може препоручити добру књигу; радно време библиотекара протиче лагодно, у доколици, испуњено је исипијањем гинисовских количина кафе и – ако је среће, што шаљиво рече Умберто Еко, те нема корисника-доколичара (иначе би били свако на свом радном месту) – читањем књига и новина.
Реч је, заправо, о томе да библиотекар и ТРЕБА да чита, што више, мора да познаје фонд, мора да зна шта пише у књигама које „разноси“ управо зато да би могао да пружи ваљану информацију или препоручи књигу. Са друге стране, чланови библиотеке (и они који то нису, а стицајем околности се понекад нађу у простору библиотеке) виде само оне библиотекаре који су задужени за рад са корисницима, виде само један сегмент њиховог рада док истовремено не знају ништа о њиховим другим многобројним задужењима која се одвијају мимо очију јавности.
У развијеном свету и уређеним државама – бити библиотекар је – повластица, то је уважено и пожељно занимање. Бити члан библиотеке је нешто што се само по себи подразумева. Услуге библиотеке су бесплатне за кориснике, све трошкове, без роптања и одлагања, покрива оснивач. Библиотекари су цењени у својим срединама и није редак случај да у библиотекама често раде и волонтери из чистог задовољства и зарад обогаћивања сопствене радне биографије.
У нашим оквирима – то ни изблиза није тако. Требало би много тога рећи и о сопственим грешкама које свакодневно чинимо и бити поштен и закључити да и то утиче на утисак и слику коју о себи стварамо у јавности, а самим тим изазивамо и одређену реакцију. Наш статус библиотечких радника умногоме зависи и од нас самих, од сопствене високе професионалне самосвести, самопоштовања и одговорности, од општељудских, стручних и личних вредности и идеала. Ипак – то је друга тема, не мање болна.
Зашто наши библиотекари не могу да успоставе један прихватљиви систем вредности уобичајен у културном свету? Зашто се након бројних добрих идеја и иницијатива, намера и покушаја да се граду понуди нешто више од за дух јефтине, а за општински буђелар скупе естрадне забаве, брзо упада у меланхолију и одустаје? Да ли зато што је у Амфитеатру подно Дома културе неколико хиљада људи слушало Драгана Којића Кебу и будно пратило избор за принцезу Истока, док је истовремено у библиотеци др Владимир Гвозден држао предавање о српској путописној литератури пред двоје посетилаца (не рачунајући запослене)? Или зато што, осим новинара, НИКО није био заинтересован да чује најбољу кратку причу на традиционалном конкурсу Народне библиотеке Бор и ко ју је написао?
Између осталог, ми смо људска бића зато што нас суштински одређује оно што вреднујемо, као и начин како то чинимо. Нешто ценимо мање, нешто више, понешто сасвим занемарујемо, друго прецењујемо. Историја је показала, не морамо ићи далеко у прошлост, да су људи у временима кризе присиљени на избор и одлуку између различитих вредности. Кеба или Гвозден, кога изабрати – питање је сад. Оно сте што сте сами изабрали.
Не тако давно, на једном састанку, коме сам присуствовала као представник запослених у библиотеци, усред зиме, разговарало се, између осталог, о проблемима грејања и новчаног и свеколиког краха у коме се нашла градска топлана. Тада се јавио за реч један суграђанин и рекао да, ако општина нема новца за грејање, нека уради ребаланс буџета и новац намењен установама културе пренесе топлани, ни мање ни више. Без књиге, јасно је, још нико није умро, али од хладноће… Дакле, нема алтернативе: нема угља – нема грејања, зато узмите то мало што сте дали култури и дајте топлани. И нека се нико не усуди да се барем запита зашто је топлана „бунар без дна“, незајажљива ала коју је немогуће заситити, и како то институције културе успевају да послују са вишеструко мањим буџетима (мисли се на све три институције културе заједно), у оквирима закона, без блокираних рачуна, додатних проблема и главобоља.
Овај пример који није усамљен, само доприноси лакшем разумевању „социјалног и културног идентитета“ заједнице чији је библиотека (а и остале установе културе) саставни део.
До пре неку годину, сви смо били сведоци како се, мимо институција културе, креирала „културна политика“ тако што се повлађивало (не)укусу већине (народ није крив, већ онај ко му систематски „сервира“ оно што треба да слуша и гледа и узоре по којима треба да се влада) и помно следио правац појединих популарних мас-медија, зацртан да докрајчи већ начет национални, културни и духовни идентитет грађана, па су се велика финансијска средства издвајала за тзв. бесплатне концерте. Оснивач је тада, уместо своје законом прописане обавезе да финасира материјалне и друге трошкове институција културе (због чега смо неколико пута били у понижавајућој ситуацији да нам буду искључени телефон и интернет, претили су нам искључењем струје, а и плате су добрано касниле), изабрао да финансира „забаву за народ“, ненаменски трошећи средства издвојена за друге потребе. У критичком смислу потпуно отупела јавност није схватала откуд тај новац и зашто су ти концерти све само не бесплатни. Плаћали смо их сви, па и они који су на те концерте долазили без купљене карте, срећни што су „ућарили“ добру забаву – само то нису знали.
Последњих година то није случај, али ове године појавио се „нови“ проблем: „саплели“ смо се о одредбе Закона о јавним набавкама (закон „стар“ неколико година, који се, барем када је о набавци књига реч, напрасно „актуелизовао“ тек у 2012), које је библиотека, истина, дужна да спроводи и за набавку књига. Од почетка 2012. године нисмо могли да се споразумемо са појединим чиновницама у Општинској управи и Одељењу за финансије да је књига културно добро од пресудне важности за обављање библиотечке делатности и да као таква има специфичан карактер из угла природе добара.
Књиге су добра која су заштићена правима интелектуалне својине, па подлежу предметним, просторним и временским ограничењима и утичу на систем јавних набавки тако што их чине нестандардним, а конкуренцију – потпуно искључује. Нама је, по налогу и у складу са накарадним и својевољним тумачењем не само Закона о јавним набавкама, већ и тоталним недостатком слуха, неразумевањем и непознавањем специфичности библиотечке делатности, било могуће да овај закон примењујемо управо онако како га је за набавку књига потпуно немогуће применити и како га не примењује ниједна библиотека у Србији.
И – док друге јавне библиотеке у Србији несметано купују књиге примењујући за то одговарајући члан поменутог закона, општинске службенике који су одговорни за проток новца у Oпштини Бор туђе успешне праксе не занимају, за књигу чак тврде да није уметничко дело и да се за куповину књига управо зато треба примењивати исти поступак као да, рецимо, купујемо угаљ, асфалтирамо плато испред библиотеке, санирамо кров и „лепимо“ његове испуцале бетонске ограде, изнајмљујемо/купујемо клизалиште или реновирамо радни простор.
Разумевања и заштите права библиотекара на одговоран и стручан рад и корисника да добију оно што очекују и што плаћају – ниоткуд.
Зато се на седницама Општинског већа и Скупштине расправља о кићењу града и новогодишњем програму, а нико ниједном једином речи да спомене и овај проблем који траје и провлачи се без икакве пажње одговорних и знања јавности – пуних годину дана.
Крај је године. У ваздуху се, без обзира на кризу, осећа како ври претпразнична атмосфера улепшана идиличном сликом кровова прекривених тек нападалим, чистим снегом. Није ми била намера да је кварим, али ни да напишем бајку о томе како у библиотеци и култури у нашем малом граду све лагано клизи као на свеже углачаном леду богато осветљеног клизалишта и читавог простора главне улице.
