УВОДНИК У ДАН БИБЛИОТЕКАРА
Пише: Горан Миленковић (виши библиотекар, руководилац Одељења посебних фондова и периодике) –
Четрнаестог децембра сваке године библиотекари Србије обележавају свој дан. У систему српских „дана и празника“ затурен на прашњавом тавану стварности и неугледан и незнатан у очима културе којој служи, 14. децембар изгледа да је важан тек самим библиотекарима. Наравно, како то обично и бива, празник неће проћи без поетизације, онога у нас свеприсутнога слаткастог прелива који у једном наивном и сентиментално-патетичном тону клизи преко храпавих леђа послова, па и онога којим се библиотекари баве. Такође, ни без пригодница, апотеоза и културно-историјских осврта, који ће својим неживотним кликтањем фаслификовати напуклу земљу српске културе. А нарочито неће проћи без равнодушне тишине којом ће упропашћени грађани државе Србије почастити једну од тек неколико области стварности којима се колико-толико држимо у равни са светом.
Иза свега остају предрасуде о нашој професији: слика библиотекара који у тихом и топлом простору међу књигама ужива седећи и сладећи се добром литературом и који тако у потпуности одвојен од истине живота заправо с разлогом постаје нежељени трн у оку напаћеног пролетаријата, државне администрације и службених општинских салона, задужених за оговарање; слика добро плаћеног службеника који је ничим изазван имао срећу да не ради ништа, која се гради на конвенцијама да је култура, заправо, ништа; лоше ткиво друштвеног организма, које у тренуцима глади и беса треба пре свега осталог одстранити из постојања; слика у времену заустављених, прашњавих институција, које гутају огромне комаде буџетског хлеба, сањајући у плусквамперфекту и живећи у магли; слика меланхоличних и рахитичних индивидуа, којима је тело слепљено за удобне столице, а ум за маштарије, увреде за опору стварност. Итд.
Стога смо мислили да прилику коју нам указује „Ист медиа“ искористимо да кажемо пар речи ван поезије, ван пригоде и упркос и у сусрет предрасудама. Библиотекари Народне библиотеке Бор говориће о својој професији, њеној природи и положају, о просечном радном дану библиотекара, о просечном радном дану директора једне народне библиотеке, о реалном односу друштвене средине према библиотеци, библиотекарима и библиотечкој професији. Ово је прилика да се проговори о самој професији, али и о неким проблемима који је прате. O осећањима, намерама, жељама, сновима, успоменама, такође и хладним погледима, разочарењима и ружним чињеницама који су професионална свакодневица библиотекара у Србији.
Тешко је време за библиотеке и за књиге. Никада фондови Народне библиотеке Бор нису били устројенији и разноврснији, никада није било лакше ући у каталог, никада није било толиког интензитета у издавачкој и културно-јавној делатности. Никада се више није говорило о потреби за сталним и непрекинутим целоживотним образовањем. А опет, свакодневно гледамо како усамљене књиге на полицама сањају своје читаче, а библиотекари узалудно очекују своје кориснике, због којих на крају крајева све ово и постоји.
Наравно, постоји један свечан и величанствен тренутак којем ни време, ни одсуство интереса за читањем и сазнавањем, нити предрасуде, нити равнодушност, не могу да науде – то је час када библиотекар улази међу књиге, писма које је човечанство слало својим пријатељима. Или бар онима који то желе да буду.
БИБЛИОТЕКАР НЕКАД И САД
Пише: Драгица Радетић (виши библиотекар, руководилац Матичне службе)
Само учени и угледни људи су некада могли обављати посао библиотекара. Са настајањем српског библиотекарства као посебне делатности, озваничене указом кнеза Александра Карађорђевића из 1853. године, установљено је и занимање библиотекара.
Дакле, следеће, 2013. године навршава се 160 година од када је звање библиотекара званично постављено на ниво високог државног чиновника. Ово место Кнез је поверио господину Филипу Николићу, првом правителственом библиотекару.
Прихватајући ову дужност, г. Филип Николић се заклетвом обавезао на верност кнезу и исправност служби. Поверени посао библиотекара је доследно и достојно извршавао, као и Ђура Даничић и Стојан Новаковић који су се после њега одговорно латили овог посла и значајно допринели развоју српског библиотекарства. Прочитајте цео текст…
КЊИГА НА (ТАНКОМ) ЛЕДУ:
реални однос друштвене средине према библиотеци, библиотекарима и библиотечкој професији
Пише: Ана Јанковић , (виши библиотекар, руководилац Одељења обраде и набавке)
Библиотеке постоје да би служиле људима. То је крунски део библиотечког пословања, а мало је познато да је библиотекарство једна од ретких високо стандардизованих делатности у Србији, коју одређују и све судионике обавезују Закон о култури и Закон о библиотечко-информационој делатности.
Библиотека је код нас само формално – јавно добро. Истина је да је рад већине библиотека у Србији, па и борске, оптерећен бројним проблемима. Трагично је што то нису проблеми који се не могу решити. Нису то увек проблеми настали услед недостатка новца (што се, наравно, дешава), нити су у домену утицаја библиотекара – што доприноси томе да се из дана у дан повећава осећај несигурности, беспомоћности, разочарaња, па и огорчености и љутње, одсуства наде да се ишта може променити набоље. Прочитајте цео текст…
БОРБА НЕПРЕСТАНА
Пише: Весна Тешовић, (виши библиотекар, директорка Народне библиотеке Бор)
Библиотека – цивилизацијска творевина која је истовремено део националног бића и чувар културе и наслеђа нашег краја и нашег народа, али и место које повезује целокупно духовно наслеђе човечанства.
Библиотека – место у коме људи могу доживотно да уче и да се усавршавају, место у којем људи могу свакодневно да се сусрећу, размењују књиге, мисли и информације, зближавају се на најплеменитији начин, преко писане и изговорене речи.
Библиотека – посебно место у локалној заједници у коју се редовно долази не зато што се мора, већ зато што се жели и у којој се бројне услуге могу добити бесплатно или уз симболичну накнаду. Прочитајте цео текст…
СВАКИ НОВИ ДАН ЛИЧИ НА НОВУ КЊИГУ
Пише: Гордана Голубовић-Трмчић (самостални виши књижничар, Позајмно одељење за одрасле)
Кад радним даном у 7 ујутру или у подне станем пред врата библиотеке, осећај је исти као кад у руци држите нову књигу… отварате је… и стижете до првог пасуса – то је почетак мог радног дана. Сваки нови дан личи на нову књигу. Више од четврт века стижем до свог радног места, а као да сањам нови сан. Обожавам свој посао – то није никаква тајна.
Радила сам у огранцима у Брестовцу, Метовници и Шарбановцу, а у Народној библиотеци у Бору у Дечјем и Информативном одељењу, у Одељењу обраде, у Стручном и Завичајном, а највише и најдуже у Одељењу за језик и књижевност. Где ми је најлепше, најбоље…? Свуда! Када уђем на врата изнад којих пише БИБЛИОТЕКА, улазим у простор окружен чаролијом лепе речи, знања, информација, снова… и онда стижете ви, којима ћу пружити део тога. Добијате мало романтике, јунаке трилера, најлепша писма, дивну поезију, вирите у историју из неког новог ћошка, читате дневнике, па ред сурове истине, ред хумора. Прочитајте цео текст…
