Пише Драгица Радетић (виши библиотекар, руководилац Матичне службе)
Само учени и угледни људи су некада могли обављати посао библиотекара. Са настајањем српског библиотекарства као посебне делатности, озваничене указом кнеза Александра Карађорђевића из 1853. године, установљено је и занимање библиотекара. Дакле, следеће, 2013. године навршава се 160 година од када је звање библиотекара званично постављено на ниво високог државног чиновника. Ово место Кнез је поверио господину Филипу Николићу, првом правителственом библиотекару. Прихватајући ову дужност, г. Филип Николић се заклетвом обавезао на верност кнезу и исправност служби. Поверени посао библиотекара је доследно и достојно извршавао, као и Ђура Даничић и Стојан Новаковић који су се после њега одговорно латили овог посла и значајно допринели развоју српског библиотекарства.
Библиотека је у то време представљала ослонац не само културног него и политичког идентитета друштва и одражавала је однос државе према култури и друштву у целини. Мада сасвим промењена у односу на некадашњу, слика наших библиотека и данас осликава однос државе и друштва према образовању, науци и култури и културном развоју уопште. Слика данашње библиотеке је огледало нашег друштва, наших читалаца и нас самих као библиотекара, огледало које, нажалост, не искривљује збиљу него је одражава у свој њеној разноврсности, разгранатости и искривљености.
Са отварањем Катедре за библиотекарство и информатику на Филолошком факултету у Београду пре двадесет две године отворена су врата академском образовању нових генерација библиотекара-информатичара. Међутим, у српским библиотекама још увек преовладава стручни кадар различитих струка и степена образовања. Професионално формирање библиотекара започињало је са запослењем у библиотеци, а професионални развој је најчешће у највећој мери зависио од самог појединца, његовог претходног знања, интелектуалне способности, опште културе, радозналости духа, одговорности, амбиције… Дакле, професионализам библиотекара још увек зависи од појединачних достигнућа у стручним, библиотечким пословима, што нажалост неретко може негативно или погрешно утицати на општу перцепију овог занимања у очима јавности.
Данас говоримо о савременој библиотеци, о њеној новој улози у комплексном дигиталном окружењу, савременом кориснику и његовом новом интересовању и измењеном односу према књизи и читању, савременом библиотекару и његовој (не)спремности да се прилагоди и обучи за рад у новим условима. Без обзира на то колико је данас промењен положај, улога и утицај библиотека и независно од тога да ли се библиотекар савремене библиотеке звао дигитални или информациони стручњак, чувар или менаџер знања, инфомедијатор или метадата специјалиста, основни циљ и задатак библиотекара данас остаје исти као и некада, а то је – очување и размена светске писане баштине. Библиотеке су још увек „хранионице мисли и искуства људског“, како је пре скоро век и по записао Стојан Новаковић.
Људи су одувек имали потребу да своје стечено знање и искуство пренесу долазећим генерацијама, да оставе (запишу) поруке на костима, камену, дрвету, папирусу, папиру или данас на бинарном систему. Кроз исторују су се мењали људи, поруке, материјали, али смисао чувања и преношења сазнања о животу и свету и учења из искустава других, остао је исти.
Данас, уз омеђен простор традиционалне библиотеке постоји отворен и несагледив Web простор, уз штампане књиге стоје „поједине књиге које су мутирале и сада воде крхак живот електронских духова» (Алберто Мангел), уз старовремске читаоце који по библиотеци стрпљиво трагају за књигом која ће их поучити, надахнути или утешити, појављују се нестрпљиви трагачи за брзом информацијом, инертне библиотекаре, споре и мирне посматраче испраћају у пензију припадници младе, образоване генерације, активни учесници у креирању занимања библиотекара нове друштвене стварности.
